Странице

субота, 26. фебруар 2011.

Hic et Nunc


Volim te, jer ti mogu reći :
Prsti su mi crni od novina
A usta puna zvukova - od reči.
Od dana i sunca toplina
Probija se kroz veđa
Ni Raja ni Pakla nema 
Sve to - jedna je pređa.

Nigde drugo nisam
nego s tobom
Ovde i Sad.
Na verandi sedimo 
I taj se tren proteže
U večno
Sve mi je vidljivo,
samo zbog sunca
I zbog očiju.
Mogu ti reći :
"On je za mene čuo
Ali za mene ne zna."
"Kiše postaju reke ponornice."
"Sanjala sam ružan san
Pad s pozornice..."

















Volim te, jer ti mogu reći
Sve to - i bez reči.


Pesma objavljena u junskom broju elektronskog časopisa Libartes, 2011:

http://libartes.com/jun/poezija/natasa_bozic.php#hic_et_nunc

Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Unported .

Umetnost gledanja i ćutanja



To je : ispustiti oblutak s obale slane
u pustinje pesak. Kad
zvuk nepostojan plane
raspeti ga treba između uha i rane
kroz duge sate ...a možda i dane



Maya Deren - Meches of the afternoon
























Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Unported .

______











Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Unported .

Kejv

Postoje oni bez kojih bi moj kosmos bio siromašniji za čitav jedan svet.
On je jedan od njih.








I poslastica :



Život u malom stanu na I., usred S.


I živimo mi tako, sami u jednom stanu na I. što s visoka gleda na jedno pusto dečje igralište, zgodno smišljene prilaze okolnim zgradama i ostatak tog mirisnog S. što nekad poprište rata beše a danas je svoje rane zacelilo naselivši u svoje okrilje – tebe i mene. 
Čak i ova rečenica je imaginarna. 
S. iz mojih misli nije S. upoznato koracima, pogledom iz automobila, udahnuto u proleću provedenom tamo. Moje imaginarno S. nema svetiljke na ulicama, kante za smeće, bolnice, prolaze, a neke ulice ne vode nikuda; moje S je razglednica ideja, koje su obrevši se na pogodnom tlu, rasle prepuštene same sebi, divlje i nekrštene, a sad im se neočekivano dive prolaznici namernici. To S. je klimava konstrukcija nastala iz tuđih rečenica, pohabanih knjiga, iz usta mojih roditelja koji su tamo proveli jedno leto, iz krhkih reminiscencija.
S. je prestonica ranjene zemlje koju mi celivamo našim dušama, sasvim slučajno i namerno. 
U tom S. na brdovitoj karti,
u toj ulici, što ne postoji,
u toj zgradi koju ne vidim spolja nego samo iznutra,
u tom stanu u kom zaista jesmo mi, mi od krvi i mesa, zamišljam naše jutro.

Budim se pre tebe, jer ja svoj san ispijam naiskap, i budim se zbog žeđi kao u pustinji. Bosim nogama preko tepiha, parketa, pločica, novina što su pale na pod, pa sve do kuhinjske oaze i vode. Tebe, tebe san drži kao tlačitelj, strašan gospodar što u kuli zatvara lepoticu i ne da joj van. Budiš se kasno i skoro umorno od borbe. Hodaš po stanu i stavljaš moje hladne prste na tvoje teške kapke. Prija ti. Osećam pokret koji činiš očima ispod tanke kože. Čudno je i skoro ličim na lekara, ali ti nisi bolesnik. Samo si biće namenjeno meni. Razumeš zašto volim kucaću mašinu i rukopise, setu u predvečerjima, i zašto ne verujem u slučajnosti. Ja razumem tvoju tromost u buđenjima, oprezno hranim pticu što peva iz tvog srca, i nasušna si potreba mog bića. 
Sedimo u dnevnoj sobi, koju još uvek nije osvojila svetlost dana, još uvek nam se spava, još samo malo nam se spava. Pitaš me „kako se kaže zmija ?“, pa se smejemo i istovremeno kažemo odgovor. Uzimam novine u ruke, čitam od poslednje stranice. Ne znam otkud mi novine, ni od kada su, datuma nemaju. Nemaju ni vremensku prognozu, no ipak će biti sunčan dan.

Rano je proleće, još uvek rovito i s primesom zime ali prija ušima i obrazima. Još uvek se magla vidi u daljinama, gde nema kuća, i baš to volim.
Rano je, ali već se mehanizam grada pokreće, mravinjak oživljava u pokretima svojih stanovnika-mrava. Oni idu na posao, ne znam šta mi radimo u tom stanu, ne znam - imamo li mi posao ?
Rano je za to pitanje, odlažem ga za kasnije, kao strateški nevažnu tačku u ovoj partiji šaha. Nisam praktična u sanjanju. Naše jutro je previše lepo da bih u njemu i tom stanu zamislila utičnice, prekidače, uzroke i posledice. Naš stan nema kutova, a zidovi nisu kvadrati. Okrugao je kao svet, i beo kao mleko.
Ispila sam svoj san naiskap.Tebe neću da budim.
Hvala, J.



N.


Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Unported .

Bezimena


Jednog dana
(ah taj dan!)
postaćeš ona što
zatvorila je oči
a pružila ruku.
Vodiće te kroz tminu, snenu
a predmeti,
sklanjaće se pred Tobom ćutke.
Bićeš Lota, Helena, Marija Magdalena
Nasušna kao hljeb.
Slatka kao ustima voće.
Nekom muza
Nekom boginja.
A opet
Mnogi tvoje lice vidjet’ nikad neće
I biće to prava šteta.






















Jednog dana
(Drukčijeg od onog prvog)
Uzećeš svoju ruku nazad
otvoriti oči
a zatvoriti vrata.
Tražiće te u kvakama
Rukavicama
Zalud.
Zaspaćeš
daleko od svih
na Jugu što noći nema.
A ja
ostaću sam
Uz kišu što mirise prima
Suze briše
Al’ ne tjera pse


Pesma objavljena u junskom broju elektronskog časopisa Libartes, 2011 :
http://libartes.com/jun/poezija/natasa_bozic.php#bezimena


Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Unported .

A ti ?


Dva mladunčeta u prirodi.
On prevrće kamenčiće improvizovanim naučnim instrumentom koji ćemo za potrebe ove i rečenice koja sledi prosto nazvati "prut od leske". Dakle, čučne, zagrebe po tlu tim prutom od leske i pažljivo promatra prizor pod tom lupom od plavih očiju. Mravi se formišu u haotične redove bez ikakve zakonitosti. Približava svoju lupu, malko otvara usta. Fascinantno.
Ona bere procvale maslačke i premešta ih u toplu rukavicu od detinjih stegnutih prstiju. Posebno joj zaklepeću sandale oko članaka (a taj ćemo događaj prepoznati kao "radost" ) kad ugleda maslačak još uvek beo i pahuljast. Promrda ušima, skoro neprimetno, zatim dune u taj dragoceni buket semenja s perjem, a on se rasprši po njenom vidokrugu.
"Šta to radiš ?" - primiče se naučniku.
"Tražim Boga".
Ah, kakva nevina, skoro refleksna arija se razleže tim vazdušnim valjkom čije bi granice mogle opisati njene raširene ruke.
No opet se naglo stiša pri samom kraju smenjujući bojažljivi refleks pitanjem :
"Zar On nije gore ?"
Podiže prst ka tom "gore" što naše oči često zovu "nebo", "plavo" i "oblak".
"Ne."
"A Oče Naš koji si na Nebesima ?" zenice blago proširene, obrve nabrane.
"To su gluposti. Rascepi komad drveta i tu sam. Podigni kamen i naći ćeš me. Tako je rekao. "
"Pa jesi ga našao ?"
"Ne. A jesi ga ti našla gore ?!"
"Ne."


Priča objavljena u junskom broju elektronskog časopisa Libartes :

http://libartes.com/jun/proza/a_ti.php

Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Unported .