Странице

субота, 28. мај 2011.

Antes o vôo da ave ~ Bolja je ptica

Antes o vôo da ave, que passa e não deixa rasto,
Que a passagem do animal, que fica lembrada no chão.
A ave passa e esquece, e assim deve ser.
O animal, onde já não está e por isso de nada serve,
Mostra que já esteve, o que não serve para nada

A recordação é uma traição à Natureza,
Porque a Natureza de ontem não é Natureza.
O que foi não é nada, e lembrar é não ver.

Passa, ave, passa, e ensina-me a passar!



Alberto Caeiro


~~~

Bolja je ptica koja prolazi i ne ostavlja traga,
nego životinja, za kojom ostaju stope u zemlji.
Ptica prolazi i zaboravlja i tako mora biti.
Životinja kazuje da je nekada bila
tamo gdje je više nema,
a to ničemu ne služi. 

Sjećanje, to je izdaja Prirode,
jer jučerašnja Priroda nije Priroda.
Ono što je bilo više nije ništa
i sjećati se znači ne vidjeti. 

Prolazi, ptico, prolazi, i nauči me prolaziti.




"Ne valja."


Sedim na stolici, na terasi, u tuđoj kući, u M, na Zemlji.

Gledam, ćutim i slušam. Comme l’un des trois singes. Celui qui se tait.[1]

Kiša pada uporno, neumoljivo i glasno. Padaju ukoso, padaju ravno na zemlju i kao rikošet, od tla se uzdižu kapi. Neba nema, postoji samo jedan jedini oblak čije su granice iste kao granice mog oka, oka što se ne pomera.




Mogla bi stati, samo ako odem, ako se pomerim, ako se promenim. 
Sve kaže suprotno, ali sad ... sad me zabavlja pomisao da imam tu moć. A opet, malo me i ljuti neizvesnost tog ishoda. Dok jednom zaista ne odem - neću znati hoće li stati. A i stane li, da li je stala jer je niko nije gledao ni slušao ? Mrštim se na rezultat ovog nemog zaključka.
Na nos mi pada jedna mirisna razglednica, poslednja u nizu misaonih igara, što počinju nekakvim skromnim podsticajem u vidu prisećanja, možda trenutnog
rasporeda predmeta u vidokrugu,a možda već poznatih i prijatnih senzacija. „...ponovo počinje kiša kao što već kiši u listopadu na otocima, more od olova i nebo od borova...“
Pesmu prekida prohladan, prijatan nalet kapi nošenih vetrom. Stopala mokra i bosa.  Smeša vlage, hladnoće i želje da vidim neko dete koje boso šljapka po bari.
Kad bi bar neko protrčao ulicom. Mokar do gole kože, nasmejan i srećan.
Pogađam delić neba koji će preseći munja. Setim se kako mi je majka uvek branila da gledam u munje. „Ne valja“, "A zašto ?" Nije znala. Naravno da je ni sad ne slušam. Samo je prijatno pomisliti na njene reči i zabranu koju kršim dok me niko ne gleda i ne osuđuje. Odmahujem glavom. Osmeh.
Silazim na ulicu, trčim, bez obuće. Gleda li iko ?


Kiša prestaje.





[1] franc." Kao jedan od 3 majmuna. Onaj koji ćuti."





Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Unported .



уторак, 10. мај 2011.

Filoblogija: Prozna igra

Moja varijacija na staru temu
Filoblogija: Prozna igra:

Sedim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahteve u bilo kom smislu mogao s pravom da postavim. Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. - Istina, to niko i ne  zahteva od mene, ali to je svejedno. Jedino što me opravdava je tvrdoglavo odupiranje promeni, izvesno topla inertnost ovog istog položaja, mišića napetih taman koliko je potrebno, glave taman toliko nagnute napred da je to prirodno i prijatno. Nije mi čak ni udoban taj položaj, ali na njega sam se tokom ovih 34 minuta toliko navikao da mi se zaista ne mili da ga menjam. Platforma je prašnjava i pregrejana, ali stabilna. Nisam više čovek u sedećem položaju, već zacementirana konstrukcija kostiju i mesa, pri čijem bi se milimetarskom pomeranju začula škripa armature, neprijatna i bolna buka, a ako mi nešto smeta pa to je, sigurno, neprijatnost. Ovaj prozor sigurno nije prijatan za gledanje, ali lakše je kad o tom istom ne razmišljam, i kad pogled prosejem kroz okno, pored zalepljene muve i tragova prošlonedeljne kiše, tik napolje na vazduh koji se odavde ne da pomirisati. Budem li razmišljao od kada su te mrlje tu, pomisliću i na to kuda je autobus išao prošlog utorka kad je kiša padala, šta sam ja radio tog istog dana, zbog čega je izostalo uobičajeno pranje tramvaja, (a tako nešto kao što je pranje tramvaja je valjda uobičajeno ?), šta se desilo sa praonicom, ko se iz praonice razboleo, ko je sve gledao kroz ovo staklo i u šta,ko li ga je sve dotakao svojim prstima pre mene. I dok se tako, u mislima, šetam životima nepoznatih ljudi, možda bih mogao da pomislim i na Anu, jer ona je kišu volela više od svih ljudi koje ne poznajem. Ne, bolje da ne razmišljam o tome. Onda ću pomisliti i na tamnu sitnu zemlju što se natapa vodom pod mojim cipelama, dok stojim iznad drvene kutije što se spušta u zemlju, pored betonskih i kamenih spomenika sa imenima i datumima. Baš tog prošlog utorka. Ne, ne bih ipak da razmišljam, radije ću da gledam netremice u cvećaru što se zadesila ispred mene, a koja će zbog trase tramvaja uskoro da iščezne. Cvećarka pije kafu i stavlja ruku u džep. Nadam se da traži cigaretu, jer bi to upotpunilo sliku koju imam o cvećarkama.
Promašio sam stanicu pre 2 ulice, ali još uvek mi se sviđa položaj u kojem sedim.

недеља, 08. мај 2011.

ulomak


U toj postelji na pruge slegli su se svi glasovi odbijeni o zidove.
Čaršav zbilje pod tvojim prstima se gužvao.
To sam tada video samo ja, no skrušeno se miris mokrih makova tobom odenuo. Onih drevnih, crvenih, što sasvim malo na cveće, a više na ideju mirišu.
U vazduhu je lebdeo nagoveštaj nekakve buduće tvari i zakačio obod zaboravljenog šešira na ormanu. Na zidu slika nekog starog boga vina, moćnog a zaboravljenog, uskrsla zarad sasvim svetog čina između dva smrtnika.
Iščezla ujutru, hitro i tiho kao mačka.

Nedeljna jesenja jutra, kao praznici. Neretko i jesu. 
Zvonjava teška i jaka i tamjanski rezak trag. Ljudi što se tiskaju na ulazu i svečan crkveni prag.  Gledam sve nemo, s prozora, a studen boli me u nozdrvama.
Voleo bih katkad da tu maglu, gustu, šećernu vunu, kašikom jedem. Da progutam  lišće i nebesa što su na zemlju sišla.
Blažena su obzorja. Pramen potonjeg dana u samo jednoj iskri na horizontu. 

Eno, prolazi ulicom, čežnja jedna, otelotvorena. Taj tren je opasan kao tesnac između hladnih oštrica makaza. 
Mogao bih skočiti odande, ruku pružiti, doviknuti nekakvu već spremljenu rečenicu. 
Nespretno hteti, a odlučno izvesti taj komad. Komad što u imaginarnom pišem, a nikad na javi ne izvodim.  

U ramenima osećam sneg, padaće danas.


Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Unported .

петак, 06. мај 2011.

Sensation

Par les soirs bleus d'été, j'irai dans les sentiers,
Picoté par les blés, fouler l'herbe menue :
Rêveur, j'en sentirai la fraîcheur à mes pieds.
Je laisserai le vent baigner ma tête nue.

Je ne parlerai pas, je ne penserai rien,
Mais l'amour infini me montera dans l'âme ;
Et j'irai loin, bien loin, comme un bohémien,
Par la Nature, heureux- comme avec une femme.







"U plavim letnjim večerima, lutaću stazama,
bockaće me pšenica dok gazim kroz nežnu travu.
Sanjareci, osetiću njenu svežinu
pod svojim nogama.
Pustiću vetar da mi miluje golu glavu.


Neću govoriti, neću razmišljati ni o čemu,
a beskrajna ljubav će mi obuzeti dušu.
Ići ću daleko, vrlo daleko,kao boem.
Kroz prirodu, srećan kao sa ženom."



Artur Rembo

III


Ime jedno čuh
Uz škrgut šapat 
Kažu zbog njeg'
se oko s tamom veže
Umiru letnji potoci i stare breze
Unebljava se zemlja i prah
Krik je to iz žile otet
Zbog njeg' se biva
Namah blažen
Namah proklet
a ja hrabar pred tminom
Ne znadoh, vaj...
Govorit' tišinom


Ta čekaj da umrem bar
pa se na izdahu tom
krvlju sestre napi'
no znaš ti
i ja znam-
Vaskrs je u toj kapi


Zorice, uranka prije
Zrnu svemira
Žaru vatre
Nosah te u dnu grla
Dnu glave
Na vrhu svakog prsta
Vidjeh te u svemu i svakom
Otvorih nebo i tle pod makom
kazav : Ljubav i Amin.
I riječ postade zakon


Plamteće
Hladno
Vječno
Nek sunce
progovori, kazni nož, pustinju i braću
ja tad neću imat' ništa
Zašutaću.


Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Unported .