Странице

понедељак, 01. октобар 2012.

Sentimentalni razgovor/Colloque sentimental


Dans le vieux parc solitaire et glacé
Deux formes ont tout à l'heure passé.

Leurs yeux sont morts et leurs lèvres sont molles,
Et l'on entend à peine leurs paroles.

Dans le vieux parc solitaire et glacé
Deux spectres ont évoqué le passé.

- Te souvient-il de notre extase ancienne?
- Pourquoi voulez-vous donc qu'il m'en souvienne?

- Ton coeur bat-il toujours à mon seul nom?
Toujours vois-tu mon âme en rêve? - Non.

Ah ! les beaux jours de bonheur indicible
Où nous joignions nos bouches ! - C'est possible.

- Qu'il était bleu, le ciel, et grand, l'espoir !
- L'espoir a fui, vaincu, vers le ciel noir.

Tels ils marchaient dans les avoines folles,
Et la nuit seule entendit leurs paroles.

                         _____

  
U starome parku, usamljenom, lednom,
Dve senke se srele u trenutku jednom.

Oči su im mrtve, govore sve tiše:
Ta ni reči njihove ne čuju se više.

Dve seni, po mraku, u parku se srele
Pa rečima prošlost oživet bi htele:

- Sećaš li se onih divnih uspomena?
- A što da se sećam tih prošlih vremena!

- Da li tvoje srce još za mene bije?
I da li je u tvom snu još moj lik?
- Nije!

- Ah, ti divni dani! Ljubavno čeznuće,
Pa susreti, poljupci…
- Moguće.

- Pa velike nade! Nebo uvek zračno…
- Nade su otišle, sad je nebo mračno!

Tako koračaše sred noćne tišine.
I samo je noć čula razgovore njine.


Pol Verlen, "Galantne svečanosti"

уторак, 18. септембар 2012.

Zamorena pesma


Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini

Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa

Prljav od suviše opevavane šume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela mužiku

Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik

Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa

Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet

Al nereč kaže
kasno
je
Necvet
kaže
noć
je
Neptica kaže
plam
je
A je kaže nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije

Branko Miljković

Četiri ciklusa


Patrick Gonzales



Postoje četiri priče. Prva, najstarija, govori o utvrđenom gradu koji opsedaju i brane hrabri ljudi. Branioci znaju da će grad biti prepušten maču i ognju i da je njihova borba uzaludna : najugledniji među napadačima, Ahil, zna da je njegova sudbina da umre pre pobede. Stoleća su dodala mađijske elemente. Govorilo se da je Jelena Trojanska, zbog koje su vojske ginule, lep oblak, senka; govorilo se da je veliki šuplji konj u kome se behu sakrili Grci takođe priviđenje. Homer neće biti prvi pesnik koji je ispričao tu priču; neko je, u XIV stoleću, napisao ovaj stih koji je ostao u mom sećanju: The borgh brittened and brent to brondes and askes.("Tvrđava srušena i satrvena do plamena i pepela.") Dante Gabrijel Roseti je izgleda smatrao da je sudbina Troje bila zapečaćena u onom trenutku kada je u Parisu zaplamtela ljubav prema Jeleni; Jejts će izabrati trenutak kada se spajaju Leda i labud koji je bio jedan bog.
Druga priča, koja se nadovezuje na prethodnu, govori o jednom povratku. O povratku Odiseja, koji se, posle desetogodišnjeg lutanja opasnim morima i boravka na začaranim ostrvima, vraća na svoju Itaku; o povratku božanstava Severa koja, nakon propasti zemlje, gledaju kako ova izranja iz mora, zelena i svetla, i nalaze izgubljene šahovske figure sa kojima su nekad igrali.
Treća priča govori o jednoj potrazi. U njoj možemo videti varijantu prethodne forme.Jason i Runo; trideset Persijančevih ptica prelaze gore i mora i ugledaju lice svoga boga Simurga koji je svaka od njih i sve. U prošlosti, svaki poduhvat je bio uspešan. Neko bi, na kraju, ukrao zabranjene zlatne jabuke; neko bi, na kraju zaslužio da osvoji Gral. Danas je potraga osuđena na neuspehe. Kapetan Ahab nalazi kita, a kit ga rastrže. Džejmsovi i Kafkini junaci mogu se nadati samo porazu. Toliko oskudevamo u hrabrosti i veri da je happy ending danas samo industrijsko podilaženje. Ne možemo da verujemo u raj, ali verujemo u pakao.
Poslednja priča govori o žrtvi jednog boga.
Atis u Frigiji osakaćuje sebe i ubija; Odin, žrtvovan Odinu; Sam Sebi.Visi na drvetu čitavih sedam noći i ranjen je kopljem; Hrista raspinju Rimljani.

Postoje četiri priče.Tokom vremena koje nam preostaje nastavićemo da ih pričamo, izmenjene.

H.L.Borhes, Kratke proze

уторак, 04. септембар 2012.

Pravednici


Čovek koji obradjuje svoj vrt
kako je želeo Volter.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji ima muzike.
Onaj što sa zadovoljstvom otkriva neku etimologiju.
Dva službenika koja u nekoj kafani južnog predgradja
igraju ćutljivi šah.
Keramičar, koji smišlja boju i oblik.
Štampar, koji lepo komponuje ovu stranu
koja mu se možda i ne svidja.
Žena i čovek, koji čitaju poslednje tercine
izvrsnog speva.
Onaj što miluje zaspalu životinju.
Onaj što opravdava ili želi opravdati zlo koje su mu učinili.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji postoji Stivenson.
Onaj što više voli da su drugi u pravu.
Te osobe, koje ne znaju jedna za drugu,
spasavaju svet.


H.L.Borhes

Samoglasnici - Rembo



Voyelles

A noir, E blanc, I rouge, U vert, O bleu: voyelles,
Je dirai quelque jour vos naissances latentes:
A, noir corset velu des mouches éclatantes
Qui bombinent autour des puanteurs cruelles,

Golfes d'ombre; E, candeurs des vapeurs et des tentes,
Lances des glaciers fiers, rois blancs, frissons d'ombelles;
I, pourpres, sang craché, rire des lèvres belles
Dans la colère ou les ivresses pénitentes;

U, cycles, vibrements divins des mers virides,
Paix des pâtis semés d'animaux, paix des rides
Que l'alchimie imprime aux grands fronts studieux;

O, suprême Clairon plein des strideurs étranges,
Silences traversés des Mondes et des Anges:
—O l'Oméga, rayon violet de Ses Yeux!



A crno, E belo, I rujno, O plavo,U zeleno:
tajna rođena vam tu je:
A, crn kosmat pojas muhâ što blistavo
Nad svirepim smradom kupe se i zuje,

Zatoni sene; - E, koplja gordih santi,
Belina čadora, cveće zanjihano;
I, krv ispljunuta, smeh što gnevno plamti
Na usnama lepim, u kajanju pjanom;

U, drhtanje kružno božanstvenih mora,
Spokoj pašnjakâ i stadâ, spokoj bora
Koje alhemijom stiču učenjaci;

O, vrhovna Truba, puna cike lude,
Mir kojim Anđeli i svetovi blude,
- Omega, Očiju moćnih modri zraci!


"Neki smatraju da se inspirisao Bodlerovom idejom o analogiji između boja, zvukova i mirisa, međutim, Remboova namera nije da simbolizuje jedinstvo sveta, već on razlaže celinu, tj. reč , na elemente i od njih pravi novo delo. Za početak, zanimljivo je to što boje pripisuje samo vokalima. Intrigira i to što slova nisu poređana po azbučnom redu i što svako slovo ne zauzima jednak prostor. Ako svako slovo rotiramo i posmatramo njegovu formu, možemo otkriti skrivenu sliku ženskog tela, a na to ukazuje i kalambur samog naziva pesme : voyelles – vois elles. Kada se A okrene naopako, predstavlja pubični trougao, što se i potvrđuje sličnošću sa korsetom, tipičnim ženskim odevnim predmetom. Zatim, jedna nimalo romantična slika, smrad – mogući ženski ciklus, gde se kupe muve, sjajnih krila. Mračni zaliv je jasna asocijacija. Ako se E, koje je Rembo pisao kao grčko slovo epsilon (ε), položi, dobijaju se grudi. Belina im se naglašava i etimološkim značenjem reči candeur – belina. Od pare postaju šatori, zatim koplja gordih santi i uzvišenost „belih kraljeva“. Emociju dočarava evocirajući „drhtaje cveća“. Potom, ako se I postavi horizontalno, postaje linija usana, koje i spominje, i pod uticajem pijanstva i kajanja, postaju krvavo crvene. Obrnimo U i dobićemo dugu kosu. Pesnik je vidi kako proizvodi talasanje mora, kao kovrdže, uz latinski pridev „viridis“, koji označava tamnu nijansu zelene boje. Životinje na pašnjacima su vaške, već poznate iz pesme „Les chercheuses de poux“, blizu čela, tj. bora, ploda alhemije koju i sam pesnik želi i traži. O, bez potrebe za rotiranjem , predstavlja usta, „vhovnu Trubu punu lude cike“ (suprême Clairon plein des strideurs étranges), pri čemu član des ukazuje na to da je reč o određenom zvuku, onom kojeg prati anđeoska tišina, vrhunac seksualnog užitka. Zato je O „mega“, u značenju velik, ali i u značenju grčkog slova i simbolike – pesma ide od „alfe do omege“, i tako postaje jasan redosled slova. U tom važnom trenutku, O su i oči koje svetle, a ljubičast sjaj može biti aluzija na „devojku sa ljubičastim očima“ (la fille aux yeux de violette) koja ga je pratila do Pariza februara 1871. Posesiv Ses napisan velikim slovom ukazuje na to. Na ovom primeru mogu da se vide odlike Remboove poezije, hermetičnost, predviđanje i uklapanje svih značenja u celokupan smisao izvrsnom upotrebom jezika."



Brankovo pismo




Duane Michals


Dragi prijatelju,



Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada neću više oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije neki puki ljubavni jad. Ili, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je za mene bila zaštitni omotač od moje metafizičke studeni. Bez nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko sa njima da me pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao. Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali ja sam tek sa Njom postao pesnik tj. Onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako, ja sam onaj što se igrao sa vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši Nju, ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: »Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik« Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. 

Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Branko



p.s.

Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, itd. Ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenljive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.

Ponoć je. Doviđenja.

Želi ti sve najbolje




Branko


среда, 22. фебруар 2012.

Činili smo to

Činili smo to ispred ogledala;
i na suncu; i u tami;

i u vodi; i u travi, visokoj.


Činili smo to u čast čoveka;
u čast zveri; u čast Boga.
Ali oni nisu hteli da uče od nas,
sve im je odavno poznato.

Činili smo to s maštom i u boji,

okršaj smeđih i riđih malja,
teške uslišavajuće vežbe.
Činili smo to kao točkovi i sveta bića,

sa vozačkom veštinom poroka.
Činili smo to sa šest krila

i šest nogu.

Ali nebo 

beše tvrdo nad nama,
kao letnja zemlja pod nama.


Jehuda Amihaj



уторак, 14. фебруар 2012.

Cvetajevoj



Slušaj Marina,
Oteraj ih sve do sto đavola
Izgubljenog muža
Crvenu reakciju
Ali pre toga 
Iscepaj svoje pesme
(Nemoj nijednom 
Da zadrhtiš nad njima)
Spali sve svoje 
Reči bez oklevanja
Ne ostavi ih indolentnoj masi
Da drobi o katarzi
Dok se naslađuje –
Nije svaki dan 
Pesničko raspeće
Ne zaboravi 
Da uništiš svoja pisma
Te oaze drhtaja i lepote
Voajeri-znalci
Sude o tvojim zagrljajima
Cenjkaju se za tvoje nežnosti
Zaviruju ti pod plahte
Podižu obrve
Zalupi im vrata pred nosem
Prokuni sve 
Ispsuj nas
Prljave lovce na senzacije
Što njuškamo po tvojoj krvi
Po tvojoj utrobi
Po tvome truplu
A ništa
Za tebe ne bi učinili
Samo žmirkamo
I vrtimo glavom
Kažemo "bože"
I to je sve
Zato Marina
Još jednom ti kažem
Oteraj sve do sto
Đavola
Spremi se i kreni,
Otputuj zauvek
U ono tvoje strasno leto
В Бесконeчности...

Tanja Milutinović




Tanja(1968, Beograd), piše poeziju i prozu. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Dobila je prvu nagradu Narodne biblioteke Bor za kratku priču (2007) i prvu nagradu iz oblasti kratke prozne forme na Svetosavskom književnom konkursu u Knjaževcu (2007). Objavljuje po periodici. Živi u Beogradu.


A Marina Cvetajeva ...?
Umrla je pre nego što je njeno delo priznato. Obesila se 31. avgusta 1941. godine. 
„Godinu dana merkam smrt. Sve je nakazno i strašno. Progutati - gadost. Skočiti - užas. Iskonska odvratnost vode... Niko ne vidi, ne zna, da ja već godinu dana očima tražim kuku.”  
Policija je preuzela telo, a na sahrani nije bilo nikog. Ne zna se čak ni gde je sahranjena.

(preuzeto iz časopisa Polja, br. 450.)
http://polja.eunet.rs/polja450/450-6.htm



понедељак, 13. фебруар 2012.

Snow in Madrid






Masao Yamamoto

Softly, so casual,
Lovely, so light, so light,
The cruel sky lets fall
Something one does not fight.
How tenderly to crown
The brutal year
The clouds send something down
That one need not fear.
Men before perishing
See with unwounded eye
For once a gentle thing
Fall from the sky.


Joy Davidman


недеља, 12. фебруар 2012.

Pretnja



To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.

Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je.Čemu moji talismani: bavljenje knjizevnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?

  


Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.


H.L.Borhes

субота, 28. јануар 2012.

Snežna strnadica




Negde sam već pročitao ovo poglavlje. 

Naravno, kako to uvek biva sa opsesivnim razmišljanjem, dugo nisam nalazio pravog uzroka moje tad besmislene asocijacije. Sve dok se, sasvim slučajno, u mom potiljku nije zatekla velika kvadratna stranica otrgnuta iz jedne magične zbirke priča Eskima i Čukotskih naroda. Počinjale bi uvek tim bajnim :“ Davno, davno, da se toga više niko i ne seća...“, a ono što je nastavljalo svaku od tih rečenica zakopao sam u podnožju nekog drveta u čijoj sam se blagoj senci obreo i zaspao, dok na kraju nisam zaboravio i hladnu tundru i zelene korice. 

Mora da su ta usanjana slova, visoko u drvetu tavanice, samo to i činila: čekala, tako urezana, na čas ispunjenja jednog zgodno pridenutog značenja. 
No šta ja činim s rečima ? 
Ne smem ni dan-danas kazati naglas ono što zaista želim. Bojim se, sasvim bezrazložno i ludački opravdano, da zvuk ne ukrade svaku nadu o materijalizaciji ideje. 


Ideje su izvor, uzrok, uzor svega što postoji.
Savršene
. Večne.

Prigodna postavka za fascinaciju sasvim nežne vrste : poseta starih porodičnih prijatelja u proputovanju. Vraćaju se s mora. Vidim je prvi put nakon dugo, dugo vremena. 
Zbunjenost neuspešno skriva u nešto malo krvi što navire u obrazima. Ganut sam. Gramzivi nevidljivi mravi mi se penju uz listove i podlaktice. 
„Sutra ujutru nastavljaju kući.“ 
(Nemamo dovoljno soba, spavaću na podu.)Nekakav liberalan prst vaseljene spojio je moje nesvesne žudnje sa planovima roditelja. 

Pričala je tiho i to o bezrazložno zanimljivim stvarima. I kako je samo graciozno prešla onu granicu koju često prepoznajem kod dece u gostima, kad se u početnim rečenicama sa domaćinima izražavaju lakonski, opipavajući nepoznat ili zaboravljen teren, a onda se počnu igrati u pesku, kao da su oduvek i samo tu provodili svoje dane. 
Čudno je; sećanje na noć koju je provela u mom krevetu oivičeno je samo nekakvim belim pamučnim dolinama i okruglom hladnom dugmadi. I kao da neko Šopena svira na klaviru. Kratka tišina između nota smestila je u nekom anahronom kontinuumu osete i nadražaje i predstave o njima, poput velike divovske ruke što se igra sa živim igračkama pa ih naizmence ili zatvara u tminu ili radoznalo promatra na otvorenom dlanu. Možda je samo imala izdužene prste pa sam ih kasnije, u nekom snu,video na dirkama metafizičkog instrumenta.


Milena Pavlović Barili

Zaspala je previše brzo... Porazni déjà vu nasukao se između nasumičnih predmeta, s mesečinom kradom ušetalom u sobu.  Trebalo je u toj omašci uma prepoznati nekakvu sudbinsku nit, možda onu tanku, paukovu, što često između dva stabla sklizne na obraz ili na nos. Trebalo je možda... udahnuti malo hladnog vazduha što štipa, da razvodnim tu nestvarnost što se pritesnila u dnu bokala sa uskomešalom srećom, koju sam pio naiskap, ne osećajući ukusa.
Prošli su sati. Tako porazno kratki ! Ne, nisu me bolela leđa od spavanja na podu.
                                                                                   *
Vidite i sami da preterujem. Nijedna metafora ne služi istini. Mogu samo da pustim da se na ova pleća obruši sve i ništa onog čistog neba što sam davno opasao prstima prljavim od peska, blata i oderanih kolena.
                                                                                    *
Objasniti zašto sam ostao opčinjen tom devojčicom što je ostavila jednu noć svog života u mojoj sobi, bilo bi besmisleno svetogrđe, a siguran sam i pogubno po sve što čini moju ličnost.

Osvanulo je još dosta jutara dok nisam shvatio da je možda i ona svojim nežnim šakama dodirnula onu istu knjigu, sa ilustracijama polarnih lisica i dimom iz iglua što nestaje u  severnoj obdanici. Pregršt detalja i sad se rađa pod zatvorenim očima. Kakve su to sitne laži ! Kako se smešno seta igra Boga, misleći da će uspomena postati stvarnost ako se doda još samo malo boja na već završeno platno !
Istina je da još uvek spavam pod onim drvetom,  nesvestan pravog mesta gde sam zakopao blago.
                                                                                      *

Prošla su vremena nevinosti. Vi nemojte razmišljati šta se s njom zbilo, u čijoj sobi sada spava...Znam ja i kojim se ulicama nedeljom ujutru šeta, ali jednostavno ne želim da je sretnem. Želim da takva, zbunjena i blaga, u sobi mog dečaštva, spava zauvek.

четвртак, 12. јануар 2012.

Tangle of thorns

"Lolita, light of my life, fire of my loins. My sin, my soul. Lo-lee-ta: the tip of the tongue taking a trip of three steps down the palate to tap, at three, on the teeth. Lo. Lee. Ta.

She was Lo, plain Lo, in the morning, standing four feet ten in one sock. She was Lola in slacks. She was Dolly at school. She was Dolores on the dotted line. But in my arms she was always Lolita.

Did she have a precursor? She did, indeed she did. In point of fact, there might have been no Lolita at all had I not loved, one summer, a certain initial girl-child. In a princedom by the sea. Oh when? About as many years before Lolita was born as my age was that summer. You can always count on a murderer for a fancy prose style.

Ladies and gentlemen of the jury, exhibit number one is what the seraphs, the misinformed, simple, noble-winged seraphs, envied. Look at this tangle of thorns."

V.Nabokov




недеља, 08. јануар 2012.

Brišem prašinu s ove police

Gospi

Sve samlji.
Snom pohodiš me tuđa.
Grešniji kad samotan te zovem.
Tuđa su deca iz tebe zaplakala.

Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek.

Zavapim,
al izvije se glas.
Miloglasan je negde na zvezdi spas,
što bolni pevač promucah ovde dole.

Jer nema ruke da razdreši nam čvor.
Al tamo i na veke,
zrak tvoj hoće li boleti?
Tuđa iz tebe bića hoću li voleti?

Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek.

M.Nastasijević