Странице

уторак, 18. септембар 2012.

Zamorena pesma


Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini

Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa

Prljav od suviše opevavane šume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela mužiku

Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik

Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa

Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet

Al nereč kaže
kasno
je
Necvet
kaže
noć
je
Neptica kaže
plam
je
A je kaže nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije

Branko Miljković

Četiri ciklusa


Patrick Gonzales



Postoje četiri priče. Prva, najstarija, govori o utvrđenom gradu koji opsedaju i brane hrabri ljudi. Branioci znaju da će grad biti prepušten maču i ognju i da je njihova borba uzaludna : najugledniji među napadačima, Ahil, zna da je njegova sudbina da umre pre pobede. Stoleća su dodala mađijske elemente. Govorilo se da je Jelena Trojanska, zbog koje su vojske ginule, lep oblak, senka; govorilo se da je veliki šuplji konj u kome se behu sakrili Grci takođe priviđenje. Homer neće biti prvi pesnik koji je ispričao tu priču; neko je, u XIV stoleću, napisao ovaj stih koji je ostao u mom sećanju: The borgh brittened and brent to brondes and askes.("Tvrđava srušena i satrvena do plamena i pepela.") Dante Gabrijel Roseti je izgleda smatrao da je sudbina Troje bila zapečaćena u onom trenutku kada je u Parisu zaplamtela ljubav prema Jeleni; Jejts će izabrati trenutak kada se spajaju Leda i labud koji je bio jedan bog.
Druga priča, koja se nadovezuje na prethodnu, govori o jednom povratku. O povratku Odiseja, koji se, posle desetogodišnjeg lutanja opasnim morima i boravka na začaranim ostrvima, vraća na svoju Itaku; o povratku božanstava Severa koja, nakon propasti zemlje, gledaju kako ova izranja iz mora, zelena i svetla, i nalaze izgubljene šahovske figure sa kojima su nekad igrali.
Treća priča govori o jednoj potrazi. U njoj možemo videti varijantu prethodne forme.Jason i Runo; trideset Persijančevih ptica prelaze gore i mora i ugledaju lice svoga boga Simurga koji je svaka od njih i sve. U prošlosti, svaki poduhvat je bio uspešan. Neko bi, na kraju, ukrao zabranjene zlatne jabuke; neko bi, na kraju zaslužio da osvoji Gral. Danas je potraga osuđena na neuspehe. Kapetan Ahab nalazi kita, a kit ga rastrže. Džejmsovi i Kafkini junaci mogu se nadati samo porazu. Toliko oskudevamo u hrabrosti i veri da je happy ending danas samo industrijsko podilaženje. Ne možemo da verujemo u raj, ali verujemo u pakao.
Poslednja priča govori o žrtvi jednog boga.
Atis u Frigiji osakaćuje sebe i ubija; Odin, žrtvovan Odinu; Sam Sebi.Visi na drvetu čitavih sedam noći i ranjen je kopljem; Hrista raspinju Rimljani.

Postoje četiri priče.Tokom vremena koje nam preostaje nastavićemo da ih pričamo, izmenjene.

H.L.Borhes, Kratke proze

уторак, 04. септембар 2012.

Pravednici


Čovek koji obradjuje svoj vrt
kako je želeo Volter.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji ima muzike.
Onaj što sa zadovoljstvom otkriva neku etimologiju.
Dva službenika koja u nekoj kafani južnog predgradja
igraju ćutljivi šah.
Keramičar, koji smišlja boju i oblik.
Štampar, koji lepo komponuje ovu stranu
koja mu se možda i ne svidja.
Žena i čovek, koji čitaju poslednje tercine
izvrsnog speva.
Onaj što miluje zaspalu životinju.
Onaj što opravdava ili želi opravdati zlo koje su mu učinili.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji postoji Stivenson.
Onaj što više voli da su drugi u pravu.
Te osobe, koje ne znaju jedna za drugu,
spasavaju svet.


H.L.Borhes

Samoglasnici - Rembo



Voyelles

A noir, E blanc, I rouge, U vert, O bleu: voyelles,
Je dirai quelque jour vos naissances latentes:
A, noir corset velu des mouches éclatantes
Qui bombinent autour des puanteurs cruelles,

Golfes d'ombre; E, candeurs des vapeurs et des tentes,
Lances des glaciers fiers, rois blancs, frissons d'ombelles;
I, pourpres, sang craché, rire des lèvres belles
Dans la colère ou les ivresses pénitentes;

U, cycles, vibrements divins des mers virides,
Paix des pâtis semés d'animaux, paix des rides
Que l'alchimie imprime aux grands fronts studieux;

O, suprême Clairon plein des strideurs étranges,
Silences traversés des Mondes et des Anges:
—O l'Oméga, rayon violet de Ses Yeux!



A crno, E belo, I rujno, O plavo,U zeleno:
tajna rođena vam tu je:
A, crn kosmat pojas muhâ što blistavo
Nad svirepim smradom kupe se i zuje,

Zatoni sene; - E, koplja gordih santi,
Belina čadora, cveće zanjihano;
I, krv ispljunuta, smeh što gnevno plamti
Na usnama lepim, u kajanju pjanom;

U, drhtanje kružno božanstvenih mora,
Spokoj pašnjakâ i stadâ, spokoj bora
Koje alhemijom stiču učenjaci;

O, vrhovna Truba, puna cike lude,
Mir kojim Anđeli i svetovi blude,
- Omega, Očiju moćnih modri zraci!


"Neki smatraju da se inspirisao Bodlerovom idejom o analogiji između boja, zvukova i mirisa, međutim, Remboova namera nije da simbolizuje jedinstvo sveta, već on razlaže celinu, tj. reč , na elemente i od njih pravi novo delo. Za početak, zanimljivo je to što boje pripisuje samo vokalima. Intrigira i to što slova nisu poređana po azbučnom redu i što svako slovo ne zauzima jednak prostor. Ako svako slovo rotiramo i posmatramo njegovu formu, možemo otkriti skrivenu sliku ženskog tela, a na to ukazuje i kalambur samog naziva pesme : voyelles – vois elles. Kada se A okrene naopako, predstavlja pubični trougao, što se i potvrđuje sličnošću sa korsetom, tipičnim ženskim odevnim predmetom. Zatim, jedna nimalo romantična slika, smrad – mogući ženski ciklus, gde se kupe muve, sjajnih krila. Mračni zaliv je jasna asocijacija. Ako se E, koje je Rembo pisao kao grčko slovo epsilon (ε), položi, dobijaju se grudi. Belina im se naglašava i etimološkim značenjem reči candeur – belina. Od pare postaju šatori, zatim koplja gordih santi i uzvišenost „belih kraljeva“. Emociju dočarava evocirajući „drhtaje cveća“. Potom, ako se I postavi horizontalno, postaje linija usana, koje i spominje, i pod uticajem pijanstva i kajanja, postaju krvavo crvene. Obrnimo U i dobićemo dugu kosu. Pesnik je vidi kako proizvodi talasanje mora, kao kovrdže, uz latinski pridev „viridis“, koji označava tamnu nijansu zelene boje. Životinje na pašnjacima su vaške, već poznate iz pesme „Les chercheuses de poux“, blizu čela, tj. bora, ploda alhemije koju i sam pesnik želi i traži. O, bez potrebe za rotiranjem , predstavlja usta, „vhovnu Trubu punu lude cike“ (suprême Clairon plein des strideurs étranges), pri čemu član des ukazuje na to da je reč o određenom zvuku, onom kojeg prati anđeoska tišina, vrhunac seksualnog užitka. Zato je O „mega“, u značenju velik, ali i u značenju grčkog slova i simbolike – pesma ide od „alfe do omege“, i tako postaje jasan redosled slova. U tom važnom trenutku, O su i oči koje svetle, a ljubičast sjaj može biti aluzija na „devojku sa ljubičastim očima“ (la fille aux yeux de violette) koja ga je pratila do Pariza februara 1871. Posesiv Ses napisan velikim slovom ukazuje na to. Na ovom primeru mogu da se vide odlike Remboove poezije, hermetičnost, predviđanje i uklapanje svih značenja u celokupan smisao izvrsnom upotrebom jezika."



Brankovo pismo




Duane Michals


Dragi prijatelju,



Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada neću više oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije neki puki ljubavni jad. Ili, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je za mene bila zaštitni omotač od moje metafizičke studeni. Bez nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko sa njima da me pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao. Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali ja sam tek sa Njom postao pesnik tj. Onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako, ja sam onaj što se igrao sa vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši Nju, ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: »Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik« Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. 

Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Branko



p.s.

Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, itd. Ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenljive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.

Ponoć je. Doviđenja.

Želi ti sve najbolje




Branko