Pesma detinjstva - Peter Handke

Kad je dete bilo dete

hodalo je mašući rukama

želelo je da je potok reka,

reka ponornica,

a ova bara da bude more.

Kad je dete bilo dete,

nije znalo da je dete,

sve je imalo dušu,

i sve su duše bile Jedna.

Kad je dete bilo dete

nije imalo svoje mišljenje,

nije imalo navike,

često je sedelo prekrštenih  nogu,

neprestano trčeći,

imalo je kovitlac u kosi,

i nije se kreveljilo pri fotografisanju.

Kad je dete bilo dete,

postavljalo je ova pitanja:

Zašto sam ja baš ja, a ne ti?

Zašto sam ovde, a ne tamo?

Kad je počelo vreme

i gde se prostor završava?

Da li je možda život pod Suncem

samo jedan san?

Nije li ono što vidim, čujem i osećam

samo odraz nekog Sveta pre ovog Sveta?

Ako znam da postoji zlo,

postoje li zaista i zli ljudi?

Kako to da JA, uopšte kao da nisam postojao

pre nego što sam postao JA,

i da jednom JA, koji sam,

više neću biti JA?

Kad je dete bilo dete,

davio ga je spanać, grašak, sutlijaš,

na pari kuvan karfiol,

a sad sve to guta,

ne samo zato što se mora.

Kad je dete bilo dete,

u tuđem se krevetu jednom probudilo,

i potom nikad prestalo.

Mnogih ljudi, tada, dobrih mu se činilo,

a danas tek par, ako je sreće.

Jasnu je sliku Raja u sebi imalo,

da li baš Raja, pita se sad?

Kad od Ništavila vizije

i danas ga strese strah.

Kad je dete bilo dete,

igralo se sa oduševljenjem,

i sad, ima isti onaj entuzijazam,

ali samo kad je posao u pitanju.

Kad je dete bilo dete,

bilo mu je dosta jabuku da jede... hleba,

pa je tako čak i sad.

Kad je dete bilo dete,

slatke bobice bi mu ispunile šaku

baš kao što to bobice čine,

pa i sad bi.

I zeleni bi mu orah gorčinom jezik natopio,

baš kao što sad natapa,

i sa svakog bi vrha planinskog,

još višem vrhu hitao,

u svakom gradu velikom,

još većem gradu klicao,

i ništa se nije promenilo.

Za trešnjama je do najviše krošnje posegao,

sa strašću koju i danas poseduje,

ali i sramežljiv pred nepoznatima,

baš kao nekad.

Prvi je sneg nestrpljiv iščekivao,

na isti način kao i danas.

Kad je dete bilo dete,

bacilo je štap kao koplje,

pravo u drvo,

gde i danas podrhtava.