Samoglasnici - Rembo

Voyelles

A noir, E blanc, I rouge, U vert, O bleu: voyelles,
Je dirai quelque jour vos naissances latentes:
A, noir corset velu des mouches éclatantes
Qui bombinent autour des puanteurs cruelles,

Golfes d'ombre; E, candeurs des vapeurs et des tentes,
Lances des glaciers fiers, rois blancs, frissons d'ombelles;
I, pourpres, sang craché, rire des lèvres belles
Dans la colère ou les ivresses pénitentes;

U, cycles, vibrements divins des mers virides,
Paix des pâtis semés d'animaux, paix des rides
Que l'alchimie imprime aux grands fronts studieux;

O, suprême Clairon plein des strideurs étranges,
Silences traversés des Mondes et des Anges:
—O l'Oméga, rayon violet de Ses Yeux!


A crno, E belo, I rujno, O plavo,U zeleno:
tajna rođena vam tu je:
A, crn kosmat pojas muhâ što blistavo
Nad svirepim smradom kupe se i zuje,

Zatoni sene; - E, koplja gordih santi,
Belina čadora, cveće zanjihano;
I, krv ispljunuta, smeh što gnevno plamti
Na usnama lepim, u kajanju pjanom;

U, drhtanje kružno božanstvenih mora,
Spokoj pašnjakâ i stadâ, spokoj bora
Koje alhemijom stiču učenjaci;

O, vrhovna Truba, puna cike lude,
Mir kojim Anđeli i svetovi blude,
- Omega, Očiju moćnih modri zraci!

"Neki smatraju da se inspirisao Bodlerovom idejom o analogiji između boja, zvukova i mirisa, međutim, Remboova namera nije da simbolizuje jedinstvo sveta, već on razlaže celinu, tj. reč , na elemente i od njih pravi novo delo. Za početak, zanimljivo je to što boje pripisuje samo vokalima. Intrigira i to što slova nisu poređana po azbučnom redu i što svako slovo ne zauzima jednak prostor. Ako svako slovo rotiramo i posmatramo njegovu formu, možemo otkriti skrivenu sliku ženskog tela, a na to ukazuje i kalambur samog naziva pesme : voyelles – vois elles. Kada se A okrene naopako, predstavlja pubični trougao, što se i potvrđuje sličnošću sa korsetom, tipičnim ženskim odevnim predmetom. Zatim, jedna nimalo romantična slika, smrad – mogući ženski ciklus, gde se kupe muve, sjajnih krila. Mračni zaliv je jasna asocijacija. Ako se E, koje je Rembo pisao kao grčko slovo epsilon (ε), položi, dobijaju se grudi. Belina im se naglašava i etimološkim značenjem reči candeur – belina. Od pare postaju šatori, zatim koplja gordih santi i uzvišenost „belih kraljeva“. Emociju dočarava evocirajući „drhtaje cveća“. Potom, ako se I postavi horizontalno, postaje linija usana, koje i spominje, i pod uticajem pijanstva i kajanja, postaju krvavo crvene. Obrnimo U i dobićemo dugu kosu. Pesnik je vidi kako proizvodi talasanje mora, kao kovrdže, uz latinski pridev „viridis“, koji označava tamnu nijansu zelene boje. Životinje na pašnjacima su vaške, već poznate iz pesme „Les chercheuses de poux“, blizu čela, tj. bora, ploda alhemije koju i sam pesnik želi i traži. O, bez potrebe za rotiranjem , predstavlja usta, „vhovnu Trubu punu lude cike“ (suprême Clairon plein des strideurs étranges), pri čemu član des ukazuje na to da je reč o određenom zvuku, onom kojeg prati anđeoska tišina, vrhunac seksualnog užitka. Zato je O „mega“, u značenju velik, ali i u značenju grčkog slova i simbolike – pesma ide od „alfe do omege“, i tako postaje jasan redosled slova. U tom važnom trenutku, O su i oči koje svetle, a ljubičast sjaj može biti aluzija na „devojku sa ljubičastim očima“ (la fille aux yeux de violette) koja ga je pratila do Pariza februara 1871. Posesiv Ses napisan velikim slovom ukazuje na to. Na ovom primeru mogu da se vide odlike Remboove poezije, hermetičnost, predviđanje i uklapanje svih značenja u celokupan smisao izvrsnom upotrebom jezika."