Странице

субота, 01. октобар 2011.

Pesma detinjstva - Peter Handke



Kad je dete bilo dete

hodalo je mašući rukama
želelo je da je potok reka,
reka ponornica,
a ova bara da bude more.

Kad je dete bilo dete,
nije znalo da je dete,
sve je imalo dušu,
i sve su duše bile Jedna.

Kad je dete bilo dete
nije imalo svoje mišljenje,
nije imalo navike,
često je sedelo prekrštenih  nogu,
neprestano trčeći,
imalo je kovitlac u kosi,
i nije se kreveljilo pri fotografisanju.

Kad je dete bilo dete,
postavljalo je ova pitanja:
Zašto sam ja baš ja, a ne ti?
Zašto sam ovde, a ne tamo?
Kad je počelo vreme
i gde se prostor završava?
Da li je možda život pod Suncem
samo jedan san?
Nije li ono što vidim, čujem i osećam
samo odraz nekog Sveta pre ovog Sveta?
Ako znam da postoji zlo,
postoje li zaista i zli ljudi?
Kako to da JA, uopšte kao da nisam postojao
pre nego što sam postao JA,
i da jednom JA, koji sam,
više neću biti JA?

Kad je dete bilo dete,
davio ga je spanać, grašak, sutlijaš,
na pari kuvan karfiol,
a sad sve to guta,
ne samo zato što se mora.

Kad je dete bilo dete,
u tuđem se krevetu jednom probudilo,
i potom nikad prestalo.
Mnogih ljudi, tada, dobrih mu se činilo,
a danas tek par, ako je sreće.

Jasnu je sliku Raja u sebi imalo,
da li baš Raja, pita se sad?
Kad od Ništavila vizije
i danas ga strese strah.

Kad je dete bilo dete,
igralo se sa oduševljenjem,
i sad, ima isti onaj entuzijazam,
ali samo kad je posao u pitanju.

Kad je dete bilo dete,
bilo mu je dosta jabuku da jede... hleba,
pa je tako čak i sad.

Kad je dete bilo dete,
slatke bobice bi mu ispunile šaku
baš kao što to bobice čine,
pa i sad bi.
I zeleni bi mu orah gorčinom jezik natopio,
baš kao što sad natapa,
i sa svakog bi vrha planinskog,
još višem vrhu hitao,
u svakom gradu velikom,
još većem gradu klicao,
i ništa se nije promenilo.
Za trešnjama je do najviše krošnje posegao,
sa strašću koju i danas poseduje,
ali i sramežljiv pred nepoznatima,
baš kao nekad.
Prvi je sneg nestrpljiv iščekivao,
na isti način kao i danas.

Kad je dete bilo dete,
bacilo je štap kao koplje,
pravo u drvo,
gde i danas podrhtava.




Нема коментара:

Постави коментар