I živimo mi tako, sami u jednom stanu na I. što s visoka gleda na jedno pusto dečje igralište, zgodno smišljene prilaze okolnim zgradama i ostatak tog mirisnog S. što nekad poprište rata beše a danas je svoje rane zacelilo naselivši u svoje okrilje – tebe i mene.
Čak i ova rečenica je imaginarna.
S. iz mojih misli nije S. upoznato koracima, pogledom iz automobila, udahnuto u proleću provedenom tamo. Moje imaginarno S. nema svetiljke na ulicama, kante za smeće, bolnice, prolaze, a neke ulice ne vode nikuda; moje S je razglednica ideja, koje su obrevši se na pogodnom tlu, rasle prepuštene same sebi, divlje i nekrštene, a sad im se neočekivano dive prolaznici namernici. To S. je klimava konstrukcija nastala iz tuđih rečenica, pohabanih knjiga, iz usta mojih roditelja koji su tamo proveli jedno leto, iz krhkih reminiscencija.
S. je prestonica ranjene zemlje koju mi celivamo našim dušama, sasvim slučajno i namerno.
U tom S. na brdovitoj karti,
u toj ulici, što ne postoji,
u toj zgradi koju ne vidim spolja nego samo iznutra,
u tom stanu u kom zaista jesmo mi, mi od krvi i mesa, zamišljam naše jutro.
Budim se pre tebe, jer ja svoj san ispijam naiskap, i budim se zbog žeđi kao u pustinji. Bosim nogama preko tepiha, parketa, pločica, novina što su pale na pod, pa sve do kuhinjske oaze i vode. Tebe, tebe san drži kao tlačitelj, strašan gospodar što u kuli zatvara lepoticu i ne da joj van. Budiš se kasno i skoro umorno od borbe. Hodaš po stanu i stavljaš moje hladne prste na tvoje teške kapke. Prija ti. Osećam pokret koji činiš očima ispod tanke kože. Čudno je i skoro ličim na lekara, ali ti nisi bolesnik. Samo si biće namenjeno meni. Razumeš zašto volim kucaću mašinu i rukopise, setu u predvečerjima, i zašto ne verujem u slučajnosti. Ja razumem tvoju tromost u buđenjima, oprezno hranim pticu što peva iz tvog srca, i nasušna si potreba mog bića.
Budim se pre tebe, jer ja svoj san ispijam naiskap, i budim se zbog žeđi kao u pustinji. Bosim nogama preko tepiha, parketa, pločica, novina što su pale na pod, pa sve do kuhinjske oaze i vode. Tebe, tebe san drži kao tlačitelj, strašan gospodar što u kuli zatvara lepoticu i ne da joj van. Budiš se kasno i skoro umorno od borbe. Hodaš po stanu i stavljaš moje hladne prste na tvoje teške kapke. Prija ti. Osećam pokret koji činiš očima ispod tanke kože. Čudno je i skoro ličim na lekara, ali ti nisi bolesnik. Samo si biće namenjeno meni. Razumeš zašto volim kucaću mašinu i rukopise, setu u predvečerjima, i zašto ne verujem u slučajnosti. Ja razumem tvoju tromost u buđenjima, oprezno hranim pticu što peva iz tvog srca, i nasušna si potreba mog bića.
Sedimo u dnevnoj sobi, koju još uvek nije osvojila svetlost dana, još uvek nam se spava, još samo malo nam se spava. Pitaš me „kako se kaže zmija ?“, pa se smejemo i istovremeno kažemo odgovor. Uzimam novine u ruke, čitam od poslednje stranice. Ne znam otkud mi novine, ni od kada su, datuma nemaju. Nemaju ni vremensku prognozu, no ipak će biti sunčan dan.
Rano je proleće, još uvek rovito i s primesom zime ali prija ušima i obrazima. Još uvek se magla vidi u daljinama, gde nema kuća, i baš to volim.
Rano je, ali već se mehanizam grada pokreće, mravinjak oživljava u pokretima svojih stanovnika-mrava. Oni idu na posao, ne znam šta mi radimo u tom stanu, ne znam - imamo li mi posao ?
Rano je za to pitanje, odlažem ga za kasnije, kao strateški nevažnu tačku u ovoj partiji šaha. Nisam praktična u sanjanju. Naše jutro je previše lepo da bih u njemu i tom stanu zamislila utičnice, prekidače, uzroke i posledice. Naš stan nema kutova, a zidovi nisu kvadrati. Okrugao je kao svet, i beo kao mleko.
Ispila sam svoj san naiskap.Tebe neću da budim.
Ispila sam svoj san naiskap.Tebe neću da budim.
Hvala, J.
N.
N.
 |
| https://pxhere.com/en/photo/490024 |
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Unported .
Коментари
Постави коментар