"Ne valja."

Sedim na stolici, na terasi, u tuđoj kući, u M, na Zemlji.

Gledam, ćutim i slušam. Comme l’un des trois singes. Celui qui se tait.[1]

Kiša pada uporno, neumoljivo i glasno. Padaju ukoso, padaju ravno na zemlju i kao rikošet, od tla se uzdižu kapi. Neba nema, postoji samo jedan jedini oblak čije su granice iste kao granice mog oka, oka što se ne pomera.

Mogla bi stati, samo ako odem, ako se pomerim, ako se promenim. 
Sve kaže suprotno, ali sad ... sad me zabavlja pomisao da imam tu moć. A opet, malo me i ljuti neizvesnost tog ishoda. Dok jednom zaista ne odem - neću znati hoće li stati. A i stane li, da li je stala jer je niko nije gledao ni slušao ? Mrštim se na rezultat ovog nemog zaključka.

Na nos mi pada jedna mirisna razglednica, poslednja u nizu misaonih igara, što počinju nekakvim skromnim podsticajem u vidu prisećanja, možda trenutnog

rasporeda predmeta u vidokrugu,a možda već poznatih i prijatnih senzacija. „...ponovo počinje kiša kao što već kiši u listopadu na otocima, more od olova i nebo od borova...“

Pesmu prekida prohladan, prijatan nalet kapi nošenih vetrom. Stopala mokra i bosa.  Smeša vlage, hladnoće i želje da vidim neko dete koje boso šljapka po bari.

Kad bi bar neko protrčao ulicom. Mokar do gole kože, nasmejan i srećan.

Pogađam delić neba koji će preseći munja. Setim se kako mi je majka uvek branila da gledam u munje. „Ne valja“, "A zašto ?" Nije znala. Naravno da je ni sad ne slušam. Samo je prijatno pomisliti na njene reči i zabranu koju kršim dok me niko ne gleda i ne osuđuje. Odmahujem glavom. Osmeh.

Silazim na ulicu, trčim, bez obuće. Gleda li iko ?


Kiša prestaje.

---

[1] franc." Kao jedan od 3 majmuna. Onaj koji ćuti."

Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Unported .