Trag tvoje krvi na snegu - G.G. Markes

U sumrak, kad su stigli na granicu, Nena Dakonte primeti da prst na kojem je nosila burmu krvari. Policajac s ogrtačem od sirove vune preko trorogog šešira pregleda pasoše na svetlosti karbidnog fenjera, jako se trudeći da ga pritisak vetra koji je duvao sa Pirineja ne obori. Mada se radilo o dva uredna diplomatska pasoša, policajac diže fenjer da proveri odgovaraju li slike njihovim licima. Nena Dakonte je bila skoro devojčica, s očima srećne ptice i kožom mulatkinje iz koje je još ispuštala sjaj sunca sa Kariba u tmurnom januarskom sumraku, a bila je umotana do vrata u vizonsku bundu koja je stajala više nego godišnja plata čitave graničarske posade. Bili Sančes de Avila, njen muž, koji je vozio kola, bio je godinu dana mlađi od nje i gotovo isto toliko lep, a nosio je jaknu sa škotskom šarom i sportsku kapu. Za razliku od svoje žene, on je bio visok i atletski građen, sa čeličnim vilicama stidljivih kavgadžija. Njihov status najbolje je odavao srebrnast automobil čija je unutrašnjost odisala dahom žive zveri, i takav se nije viđao na ovoj granici za siromahe. Zadnja sedišta bila su nakrcana suviše novim koferima i mnogim još neotvorenim kutijama sa poklonima. Tu je bio i tenor-saksofon, glavna strast u životu Nene Dakonte pre nego što se prepustila čudnoj ljubavi svog nežnog razbojnika iz kupališta.

Kad im je graničar vratio ispečatirane pasoše, Bili Sančes ga upita gde mogu da nađu neku apoteku da bi se pobrinuli za prst njegove žene, a graničar mu vikne boreći se sa vetrom da se raspitaju u Endaju na francuskoj strani. Ali graničari u Endaju sedeli su za stolom u košuljama sa rukavima, igrajući karte dok su umakali hleb u čaše sa vinom, u staklenoj stražarskoj kućici dobro zagrejanoj i osvetljenoj, i bilo im je dovoljno da samo vide veličinu i klasu kola pa da im znacima pokažu da uđu u Francusku. Bili Sančes pritisnu sirenu nekoliko puta, ali graničari kao da nisu čuli da ih doziva, dok jedan od njih otvori prozor i viknu s više besa nego vetar :
- Merde, allez-vous-en[1] !

Onda je Nena Dakonte izašla iz automobila uvijena u bundu do ušiju i upitala je graničara na savršenom francuskom jeziku gde je apoteka. Graničar joj nemarno odgovori s ustima punim hleba da to nije njegov posao, a naročito ne po ovakvom nevremenu i zatvori prozor. Ali onda bolje pogleda devojku koja je sisala prst, obasjana sjajem pravog vizona i sigurno je pomislio da je reč o magičnoj pojavi u ovoj noći duhova, jer u trenu promeni raspoloženje. Objasni da je najbliži grad Bjaric, ali da usred zime i s ovakvim vučjim vetrom možda nema otvorene apoteke sve do Bajona, nešto malo dalje.

-Da li je nešto ozbiljno ? – upitao je.

-Ništa – osmehnu se Nena Dakonte pokazavši mu prst s dijamantskim prstenom na čijoj jagodici je bila jedva vidljiva rana od uboda na ružu. – Samo ubod.

Ispred Bajona je počeo da pada sneg. Nije bilo više od sedam sati, ali našli su se na pustim ulicama i pred zatvorenim kućama zbog besa nevremena i posle nekoliko krugova, koje su napravili pošto nisu našli apoteku, nastavili su dalje. Ova odluka je razveselila Bilija Sančesa. Gajio je nezasitu strast prema retkim automobilima, a imao je oca s prevelikim osećanjem krivice i viškom sredstava kojima je mogao da mu ugađa, ali on do sada nije vozio ništa slično ovom „bentliju“ s pokretnim krovom koji je bio očev svadbeni poklon. Tolika je bila njegova opijenost za volanom da, što je više vozio, sve manje je osećao zamor. Bio je spreman da te noći stigne u Bordo, gde im je bio rezervisan apartman za mladence u hotelu Splendid i nije bilo tih nepovoljnih vetrova niti dovoljno snega na nebu da ga u tome spreče. Za razliku od njega, Nena Dakonte je bila iscrpljena, naročito posle onog dela puta od Madrida, koji nije bio ništa drugo nego kozja staza tučena gradom. Tako je ona posle Bajona omotala maramicu oko povređenog prsta da bi sprečila dalje isticanje krvi i zaspala je dubokim snom. Bili Sančes to nije primetio sve do ponoći, pošto je prestao da pada sneg , a vetar je odjednom stao između borova, a nebo iznad njih ispunilo se ledenim zvezdama. Prilazio je s lica pospanim svetlima Bordoa, samo se zaustavio da napuni tank na jednoj benzinskoj stanici, i osećao je da ima dovoljno snage da stigne do Pariza bez predaha. Bio je tako srećan sa ovom igračkom od 25.000 funti sterlinga da se nije zapitao da li se isto tako oseća ovo blistavo biće koje spava pored njega sa prstom zavijenim u maramicu natopljenu krvlju i čiji je mladalački san prvi put bio prekidan talasima nesigurnosti.

Venčali su se pre tri dana, deset kilometara dalje odatle, u Kartageni de Indias, na zaprepašćenje njegovih i razočaranje njenih roditelja i lični blagoslov nadbiskupa. Niko, sem njih samih, nije shvatao osnovu niti je poznavao izvor te nepredvidive ljubavi. Sve je počelo tri meseca pre svadbe, jedne nedelje na moru kad je banda Bilija Sančesa izvršila napad na ženske svlačionice na kupalištu u Marbelji. Nena Dakonte tek što je napunila osamnaest godina, baš se vratila iz internata Šatlen u Sen-Blezu u Švajcarskoj, gde je naučila da govori četiri strana jezika bez akcenta i gde je savladala sviranje na tenor-saksofonu, i ovo je, posle povratka, bila njena prva nedelja na moru. Potpuno se svukla da bi obukla kupaći kostim, kad se začu stampedo panike i krikova iz susednih kućica, ali nije shvatala šta se događa sve dok brava na njenim vratima nije iskočila, a ona ugleda pred sobom najlepšeg razbojnika koji može da se zamisli. Imao je na sebi minijaturne gaćice od lažne kože leoparda, a telo mu je bilo mirno i gipko zlatne boje kao što imaju ljudi sa mora. Desnom rukom, na kojoj je bila metalna narukvica rimskog gladijatora, držao je čelični lanac koji mu je služio kao smrtonosno oružje, a oko vrata mu je visio medaljon bez slike sveca, koji je podrhtavao u tišini u skladu s otkucajima njegovog srca. Iako su išli zajedno u osnovnu školu i razbili mnogo ćupova sa poslasticama na rođendanskim proslavama, a pripadali su provincijskim porodicama koje su upravljale po svojoj volji sudbinom grada još od vremena kolonije, ali kako se mnogo godina nisu viđali, u prvi mah se nisu ni prepoznali. Nena Dakonte je ostala na nogama, nepomična, ne učinivši ništa da sakrije svoju golotinju. Bili Sančes tada načini jedan detinjasti ritual : skide gaćice od lažnog leopardovog krzna i pokaza joj svoju poštovanu zver u punoj raspomamljenosti. Ona ga pogleda u lice bez zaprepašćenja.

-Viđala sam i veće i čvršće – reče trudeći se da prevaziđe svoj užas – zato dobro razmisli šta ćeš da uradiš, jer sa mnom moraš da budeš žešći od nekog crnca.

U stvari, Nena Dakonte ne samo da je bila nevina nego nikada do tada nije videla nagog muškarca, ali njena drskost je imala efekta. Jedino što je Biliju Sančesu palo na um bilo je da besno udari šakom o zid, i to onom oko koje mu je bio obavijen lanac. Polomio je sve kosti. Ona ga je odvela svojim automobilom u bolnicu, pomagala mu je da se oporavi, a na kraju su naučili da mirno vode ljubav na pravi način. Provodili su teške junske večeri na unutrašnjoj terasi kuće u kojoj je umrlo šest generacija predaka Nene Dakonte, ona svirajući moderne pesme na saksofonu, a on u visećoj mreži, s rukom u gipsu, posmatrajuči je s divljenjem bez predaha. Kuća je imala mnogo prozora sa po jednim velikim staklom kroz koje se videla mirna voda ribnjaka u zalivu, i bila je jedna od najvećih i najstarijih u četvrti Manga, ali bez sumnje i najružnija. Ali terasa s pločicama u obliku šahovske table na kojoj je Nena Dakonte svirala saksofon bila je utočište od vreline soba i gledala je na dvorište puno hladovine sa stablima manga i drugog zelenila, ispod čega je bio grob sa nadgrobnom pločom bez imena, postavljen pre kuće i pre sećanja porodice. Čak i oni koji se najmanje razumeju u muziku mislili su da je zvuk saksofona zastareo za kuću takvog roda.

- Zvuči kao brod – rekla je baka Nene Dakonte kad ga je čula prvi put.

Njena majka se uzalud trudila da bi je uverila da ga svira nekako drugačije, a ne onako kako je to činila zbog vlastite komotnosti, suknje skupljene sve do bokova, rastavljenih kolena i sa senzualnošću koja nije bila presudna za muziku.

-Nije važno koji instrument sviraš – govorila je – dok ga sviraš skupljenih kolena.
Ali baš te melodije opraštanja sa brodom i ta žestina ljubavi bili su ono što je dopustilo Neni Dakonte da probije gorak oklop Bilija Sančesa. Ispod tužnog ugleda grubijana, koji su podržavala dva ugledna prezimena koja su se preplitala u njemu, ona je otkrila preplašenog i nežnog siromaška. Uspeli su toliko da se upoznaju dok su mu srastale kosti na ruci da se i on sam zaprepastio lakoći kojom se dogodila ljubav kad ga je povela do svoje devojačke postelje jedne kišne večeri kad su ostali sami u kući. Svakog dana u to doba, gotovo dve nedelje, podavali su se goli jedno drugom pod zapanjenim pogledima građanskih ratnika i nezajažljivih baka s portreta koji su im prethodili u raju tog istorijskog kreveta. Ostajali su goli i u prekidima vođenja ljubavi uz otvorene prozore uz otvorene prozore, udišući povetarac s trulih čamaca u zalivu, njihov smrad na izmet, i slušajući u tišini saksofona svakodnevne zvuke iz dvorišta, jednoličnu notu žabe ispod žbunja, kapanje vode na ničijem grobu, prirodne korake života koje ranije nisu imali vremena da upoznaju.

Kad su se roditelji Nene Dakonte vratili kući, oni su bili toliko napredovali u vođenju ljubavi da im svet više nije bio dovoljno prostran ni za šta drugo i činili su to u bilo koje doba i na bilo kom mestu, pokušavajući svaki put kad su vodili ljubav da je izmisle iznova. U početku su to radili najbolje što su mogli u sportskom atombilu kojim je tata Bilija Sančesa pokušao da iskupi vlastite grehe. Kasnije, kad im je to u kolima postalo suviše lako, odlazili bi noću u napuštene kućice u Marbelji, gde ih je sudbina prvi put spojila, a smeštali bi se čak i za vreme karnevala u decembru u iznajmljene sobe u staroj četvrti robova u Getsemaniju, pod zaštitom majčica koje su samo nekoliko meseci ranije morale da trpe Bilija Sančesa sa njegovom bandom huligana sa lancima. Nena Dakonte predala se tajnoj ljubavi s istom strasnom odanošću koju je ranije trošila pogrešno na saksofon, sve do tačke na kojoj je njen kućni razbojnik najzad shvatio šta je mislila time kad je rekla da mora da se ponaša kao crnac. Bili Sančes joj je uzvraćao uvek i dobro i s istom radošću. Već venčani, ispunjavali su dužnost vođenja ljubavi dok su stjuardese spavale iznad Atlantika, jedva se zatvorivši u toaletu aviona i umirući više od smeha nego od uživanja. Samo su oni tada znali, dvadeset četiri sata posle svadbe, da je Nena Dakonte trudna već dva meseca.

Tako su se, kad su stigli u Madrid osećali daleko od slike dvoje zadovoljnih ljubavnika, ali su imali dovoljno ukusa da se ponašaju kao pravi mladenci. Njihovi roditelji su bili sve predvideli. Pre iskrcavanja jedan službenik protokola popeo se u kabinu prve klase da donese Neni Dakonte kaput od belog vizona s resama od sjajnocrnog, što je bio svadbeni dar njenih roditelja. Biliju Sančesu doneo je jaknu od jagnjeće kože, što je bila novina te zime, i ključeve bez oznake automobila koji ga je kao iznenađenje čekao na aerodromu.

Diplomatska misija njihove zemlje primila ih je u službenom salonu. Ambasador i njegova supruga ne samo da su bili stari prijatelji njihovih roditelja već je on bio lekar i prisustvovao je rođenju Nene Dakonte, i dočekao ju je s buketom ruža tako blistavih i svežih da je izgledalo da su čak i kapi rose veštačke. Ona ih je oboje pozdravila nestašnim poljupcima, osećajući se neugodno u svom ponešto preranom položaju tek udate žene, a onda je pihvatila ruže. Uzevši ih ubola se na trn na peteljci u prst, ali je to duhovito odbacila i rekla :

- To sam namerno uradila da biste primetili moj prsten.

Cela diplomatska misija divila se lepoti prstena koji je svakako stajao čitavo bogatstvo, ne toliko zbog dijamanata već zbog dobro očuvane starine. Ali niko nije primetio da je prst počeo da krvari. Posle su svi usmerili pažnju na novi auto. Ambasador je pokazao dobru volju, pa je kola odvezao na aerodrom i tu ih je obavio celofanom i dao da se veže zlatna mašna. Biliju Sančesu se to nije dopalo. Toliko je bio nestrpljiv da upozna kola da je zderao celofan jednim zahvatom i ostao bez daha. Bio je to „bentli“ kabriolet, ovogodišnji model, sa presvlakama od prave kože. Nebo je ličilo na pokrov od pepela, Gvadarama je slala oštar, ledeni vetar i nije bilo prijatno na ootvorenom, ali Bili Sančes nije primećivao hladnoću. Zadržavao je diplomate na otkrivenom parkingu, nesvestan da se oni smrzavaju, ali da iz pristojnosti to ne govore, sve dok nije detaljno pregledao kola. Onda je ambasador seo do njega da bi ga povezao u rezidenciju, gde je bio predviđen ručak. Usput mu je pokazivao najznačajnija mesta grada, ali izgleda da je Bili svu pažnju usmerio na magiju kola.

Bilo mu je prvi put da je izašao iz svoje zemlje. Bio je prošao kroz sve privatne i državne škole, ponavljajući uvek isti razred, sve dok nije ostao da plovi po čistilištu sveopšteg prezira. Prvo viđenje jednog grada drugačijeg od svog, blokovi pepeljastih kuća sa svetlostima upaljenim usred dana, ogoljeno drveće, daleko more, sve je to kod njega pojačavalo osećaj nezaštićenosti koji se trudio da zadrži na margini srca. Međutim, ubrzo je upao i ne primetivši to u prvu zamku zaborava. Iznenadno i tiho grunulo je nevreme, prvo u tom godišnjem dobu i kad su izašli iz ambasadorove kuće, posle ručka, da bi nastavili put prema Francuskoj, videli su grad prekriven blistavim snegom. Bili Sančes je tada zaboravio na automobil i pred svima se vrišteći od veselja počeo da posipa blistavim snegom, a onda je počeo da se kotrlja sredinom ulice.

Nena Dakonte je prvi put primetila da joj prsten krvari kad su izašli iz Madrida te večeri koja je postala prozračna posle nevremena. Iznenadila se jer je pratila na saksofonu ambasadorovu ženu, koja je volela da peva operske arije na italijanskom posle službenih ručkova, i jedva je osetila da joj nešto smeta na prstenjaku. Kasnije, dok je pokazivala mužu najkraći put prema granici, svaki put bi nesvesno pocuclala prst kad bi zakrvavio i, tek kad su stigli na Pirineje, pade joj na um da potraže apoteku. A onda je utonula u zakasnele snove iz poslednjih dana i, kad se iznenada probudila iz noćne more u kojoj kao da je auto prolazio kroz vodu, duže vremena više nije mislila na maramicu kojom je vezala prst. Na osvetljenom satu na komandnoj tabli videla je da su prošla tri sata, u mislima proračuna vreme i shvati da su nastavili put kroz Bordo, a isto tako kroz Angulem i Poatje i uptavo su prolazili pored brana na Loari potopljenih bujicom. Mesečeva svetlost provlačila se kroz maglu, a siluete dvoraca između borova ličile su na one iz bajki o vilama. Nena Dakonte, koja je napamet znala ovaj kraj, izračunala je da se nalaze na oko tri sata od Pariza, a Bili Sančes je nastavljao hrabro da drži volan.

- Ti si divljak – rekla je – proveo si više od dvanaest sati vozeći, a nisi ništa jeo.

Još je bio uzbuđen zbog opijenosti novim kolima. Mada je u avionu spavao malo i loše, osećao se budnim i imao je višak energije koja mu je dopuštala da stignu u Pariz pre jutra.

- Još sam sit od ručka u ambasadi – reče i nastavi bez ikakve logike – najzad, u Kartageni izlaze iz bioskopa. Tek je deset uveče.

Ipak, Nena Dakonte se plašila da će zaspati za volanom. Otvorila je jednu od mnogobrojnih kutija s poklonima koje su dobili u Madridu i pokuša da mu stavi u usta komadić ušećerene pomorandže. Ali on to izbeže.

- Muškarci ne jedu slatkiše – reče.

Nešto pre Orleana magluština se razišla i ogroman mesec osvetli useve pod snegom, ali je saobraćaj postao gušći zbog ogromnih kamiona s povrćem i cisterni s vinom koji su išli prema Parizu. Nena Dakonte je želela da pomogne mužu za volanom, ali nije se usudila to ni da predloži, jer ju je, kad su prvi put izašli obavestio da nema većeg poniženja za muškarca nego da ga vozi njegova žena. Osećala se poletno posle skoro pet sati dobrog sna, a povrh svega bila je zadovoljna što se nisu zaustavili u nekom hotelu francuske provincije kakve je upoznala kao devojčica putovala s roditeljima.

- Nema lepših pejzaža na svetu – govorila je – ali čovek može da umre od žeđi jer neće nikoga da nađe ko će mu besplatno pružiti čašu vode.

Toliko je bila uverena u to da je u poslednjem trenutku stavila sapun i rolnu toalet papira u neseser jer u francuskim hotelima nikada nije bilo sapuna, a kao toalet papir služile su novine od prethodne sedmice izrezane na kvadrate i obešene o kuku. U tom trenutku je jedino žalila što će joj ova noć proći bez vođenja ljubavi. Odgovor njenog muža bio je trenutan.

- Upravo sam mislio kako bi bilo dobro tucati se u snegu – reče – baš ovde ako hoćeš.

Nena Dakonte razmisli. Uz ivicu druma sneg je na mesečini izgledao meko i toplo, ali pošto su se približavali predgrađima Pariza saobraćaj je postajao sve življi, a videle su se i osvetljene fabrike i mnogobrojni radnici na biciklima. Da nije bila zima, već bi svanulo.

- Bolje da sačekamo do Pariza – reče Nena Dakonte – dobro ugrejani u krevetu, na čistim čaršavima, kao ljudi u braku.

- Sada me prvi put odbijaš – reče on.

- Jasno – odgovori ona – sada smo prvi put venčani.

Nešto pre svitanja umili su se i mokrili u gostionici uz drum, pa onda popili kafu i jeli vruće kroasane na šanku, gde su kamiondžije doručkovale uz crno vino. Nena Dakonte je u toaletu primetila da ima mrlje od krvi na bluzi i suknji, ali nije pokušala da ih opere. Baci natopljenu maramicu, prebaci burmu na levu ruku i dobro opere ozleđeni prst vodom i sapunom. Ubod je bio skoro nevidljiv. Ali čim su se bratili u auto, opet je počela da krvari, tako da je Nena Dakonte pustila da joj ruka visi kroz prozor, uverena da ledeni vazduh sa polja ima pročišćavajući uticaj. Bio je to još jedan uzaludni pokušaj, ali se nije uznemirila.

-Ako bi neko želeo da nas pronađe, lako bi to uradio – reče sa prirodnom ljupkošću – samo bi morao da sledi trag moje krvi na snegu.

Onda je malo bolje razmislila o onome što je rekla i lice joj procveta na prvim jutarnjim zracima.

- Zamisli – reče – trag krvi u snegu od Madrida do Pariza. Zar to nije pogodno za neku pesmu ?

Nije imala vremena da još jednom razmisli. U predgrađima Pariza prst se pretvorio u nepresušan izvor i ona je odista osetila da joj duša odlazi kroz tu ranu. Pokušala je da zaustavi tok rolnom toaletnog papira koji je nosila u neseseru, ali samo što je obavila prst toaletnim papirom, već je morala okrvavljenu traku da baci kroz prozor. Odeća koju je imala na sebi, bunda, sedišta kola, sve se malo-pomalo vlažilo na nezadrživ način. Bili Sančes se ozbiljno zabrinuo i uporno je zahtevao da potraže apoteku, ali ona je već tada znala da to nije posao za apotekara.

- Skoro smo na vratima Orleana – reče. – Nastavi napred avenijom generala Leklerka, koja je vrlo široka, sa mnogo drveća, a posle ću da ti kažem šta da učiniš.

Bio je to najteži deo puta na celom putovanju. Avenija generala Leklerka bila je pakleno čvorište s malim automobilima i motociklima blokiranim u oba smera i golemim kamionima koji su pokušavali da stignu do pijace u sredini. Bili Sančes je postao tako nervozan od buke beskorisnih truba da je vičući izmenjivao uvrede sa raznim vozačima na jeziku svojih huligana sa lancima i čak je pokušao da izađe iz automobila da bi se s jednim potukao, ali Nena Dakonte je uspela da ga uveri da niko nije prostiji od Francuza na svetu, ali da se nikada ne tuku. Bilo je to još jedno iskušenje za njen zdrav razum jer se u tom trenutku Nena Dakonte naprezala da ne izgubi razum.

Trebalo im je više od jednog sata da bi izašli sa Trga Leon de Belfor. Kafići i prodavnice bili su osvetljeni kao da je ponoć, kao da nije bio najobičniji utorak u januaru u Parizu, a oni obloženi i namršteni slabom kišom koja nikako da se pretvori u sneg. Ali, Avenija Danfer-Rošro nije bila toliko zakrčena  i posle nekoliko blokova  Nena Dakonte je pokazala mužu da skrene na desno i zaustavi se pred ulazom za hitne slučajeve jedne ogromne i mračne bolnice.

Iako joj je trebalo pomoći da izađe iz automobila, nije izgubila smirenost ni bistrinu. Dok je dolazio dežurni doktor, smeštena na pokretna nosila, odgovorila je medicinskoj sestri na rutinska pitanja o svom identitetu i svom zdravlju. Bili Sančes joj je doneo neseser i stegao joj je levu ruku na kojoj je sada nosila burmu. Osetio je kako je mlitava i hladna, a njene usne su izgubile boju. Ostao je kraj nje, s rukom u njenoj, sve dok nije stigao dežurni doktor i na brzinu pogledao povređeni prst. Bio je veoma mlad čovek, s kožom boje starog bakra i ćelavom glavom. Nena Dakonte nije obraćala pažnju na njega, već se bledo osmehnula mužu.

- Nemoj da se plašiš – reče mu sa nepobedivom duhovitošću. – Jedino što može da se dogodi to je da mi ovaj ljudožder odreže ruku da bi je pojeo.

Doktor završi pregled, a onda ih iznenadi vrlo dobrim španskim, mada sa nekim čudnim azijskim naglaskom.

- Ne, deco – reče – ovaj ljudožder bi radije umro od gladi nego odrezao tako lepu ruku.

Zbuniše se, ali ih doktor umiri. Onda naredi da odguraju nosila, a Bili Sančes je želeo da krene sa njima, držeći svoju ženu za ruku. Doktor ga uhvati za nadlakticu.

-Vi ne – reče – ona ide na intenzivnu negu.

Nena Dakonte požele da se osmehne suprugu i isprati ga mašući mu rukom u znak oproštaja sve dok se nosila nisu izgubila u dnu hodnika. Doktor se udalji proučavajući podatke koje je bolničarka uspela da ispiše na kartonu. Bili Sančes ga pozove.

-         Doktore – reče mu – ona je trudna.

-         Koliko dugo ?

-         Dva meseca.

Doktor nije tome pridavao takav značaj kako je Bili Sančes očekivao.

-         Dobro je što ste mi to rekli – reče i ode za nosilima.

Bili Sančes ostade u mračnoj Sali koja se osećala na bolesnički znoj i ostao je tako jer nije znao šta da radi, samo je gledao niz prazan hodnik kojim su odveli Nenu Dakonte, a onda sede na drvenu klupu na kojoj su već čekali neki drugi ljudi. Nije znao koliko vremena je tamo proveo, ali kad je odlučio da izađe iz bolnice, opet je bila noć i kišica je i dalje padala, a on i dalje pojma nije imao šta će sa sobom, pogružen težinom sveta.

Nena Dakonte je primljena u utorak u 9.30 7.januara, prema onome što sam posle mnogo godina mogao da nađem u bolničkim spisima. Te prve noći, Bili Sančes je spavao u autu, koji je stajao ispred vrata za hitne slučajeve, a vrlo rano, narednog dana, pojeo je šest kuvanih jaja i popio dve šoljice kafe sa mlekom u kafani koju je pronašao u blizini, jer nije pojeo ništa kompletno još od Madrida. Posle toga vratio se u salu za hitne slučajeve da bi video Nenu Dakonte, ali su ga naterali da se vrati i uđe na glavni ulaz. Tamo su uspeli da nađu nekog Asturijca koji mu je pomogao da se sporazume sa portirom, a ovaj mu potvrdi da je Nena Dakonte zaista primljena u bolnicu, ali da posetioci mogu da dođu tek za šest dana. Pokušao je da vidi doktora koji je govorio španski, opisao ga je kao ćelavog crnca, ali niko nije mogao ništa da mu kaže na osnovu dva tako prosta detalja.

Umiren vestima da je Nena Dakonte upisana u registar, vratio se do automobila, a neki saobraćajni policajac ga natera da se odveze dva bloka dalje u vrlo usku ulicu, na stranu sa neparnim brojevima. Na trotoaru s druge strane stajala je obnovljena zgrada s natpisom Hotel Nikol. Hotel je imao samo jednu zvezdicu i mali ulazni hol, u kojem nije bilo ničeg sem dvoseda i pijanina, ali se vlasnik piskavog glasa mogao da sporazume sa gostima na bilo kom jeziku, samo ako imaju da plate. Bili Sančes se smesti sa jedanaest kofera i devet kutija s poklonima u jedinoj slobodnoj sobi, koja nije bila ništa drugo nego trouglasto potkrovlje na devetom spratu, do koje se stizalo spiralnim stepeništem koje je mirisalo na karfiol koji se kuvao. Zidovi su bili obloženi tužnim tapetama, a kroz jedini prozor nije prodiralo ništa drugo osim mutne svetlosti iz unutrašnjeg dvorišta. Bili su tu krevet za dvoje, veliki orman za odeću i umivaonik s lavorom i bokalom, tako da je u sobi moglo da se boravi samo ako se leži na krevetu. Sve je bilo gore nego staro, bedno, ali isto tako vrlo čisto i sveže dezinfikovano.

Biliju Sančesu bi bio potreban ceo život da bi odgonetnuo zagonetke ovog sveta zasnovanog na štednji. Nikada nije shvatao misteriju svetlosti na stepeništu koja se gasila pre nego što je došao do svog sprata i nikada nije otkrio način kako da ga opet upali. Trebalo mu je pola jutra da sazna da je na odmorištu svakog sprata toalet sa posebnim lancem i već je odlučio da ga upotrebi, onako u polumraku, kad slučajno otkrije da se svetlost pali samo ako se vrata zaključaju iznutra, kako ga niko iz nehata ne bi ostavio upaljenim. Tuš koji je bio na kraju hodnika i koji je želeo da koristi dva puta na dan kao u svojoj zemlji, plaćao se posebno i to odmah,  a topla voda, koju je nadzirala uprava, isključivala se posle tri minuta. Međutim, Bili Sančes je imao dovoljno zdravog razuma da shvati kako je taj toliko drugačiji red od njegovog na svaki način bolji od januarske nepogode, a sem toga bio je tako zbunjen i usamljen i nije mogao da shvati kako je ikada mogao da živi bez podrške Nene Dakonte.

Čim se u sredu ujutru popeo u sobu, bacio se u kaputu potrbuške na krevet misleći na čudesno biće koje je i dalje krvarilo u zgradi preko puta i vrlo brzo je utonuo u tako prirodan san da je, kad se probudio, sat pokazivao pet, ali nije mogao da odredi da li je to pet posle podne ili pet ujutro, nije znao ni koji je dan u nedelji, ni koji je grad čije prozore bičuju vetar i kiša. Neprestano misleći na Nenu Dakonte, pričekao je budan u krevetu sve dok se nije uverio da u stvari svanjava. Onda je otišao na doručak u onu istu kafanu gde je bio i prethodnog dana i tu je saznao da je četvrtak. U bolnici su bila upaljena svetla i kiša je prestala da pada, tako da je ostao oslonjen na drvo kestena pred glavnim ulazom, na koji su ulazili i izlazili lekari i medicinske sestre u belim mantilima. Nadao se da će sresti azijskog doktora koji je primio Nenu Dakonte. Nije ga video, kao ni posle podne, posle ručka, kad je morao da odustane od čekanja jer se smrzavao. U sedam je popio drugu kafu s mlekom i pojeo dva tvrdo kuvana jajeta koje je sam uzeo iz ormarića na šanku pošto je pre četrdeset i osam sati jeo iste stvari na istom mestu. Kad se vratio u hotel na spavanje, pronašao je svoj automobil sam na trotoaru, a svi ostali su bili na trotoaru preko puta, a pod njegovim brisačem je bilo obaveštenje o kazni. Portiru u hotelu Nikol trebalo je dosta vremena da mu objasni kako se u neparne dane u mesecu kola mogu parkirati na trotoaru sa neparnim brojevima, a narednog dana na trotoaru preko puta. Tolike racionalne dosetke ispale su nerazumljive jednom čistokrvnom Sančesu od Avile, koji se još samo pre dve godine ugurao sa službenim načelnikovim automobilom u jedan bioskop u svojoj četvrti i pred zapanjenim policajcima razorio dvoranu. Još manje je razumeo kad mu je portir savetovao da plati kaznu, ali da u ovo doba ne promeni mesto, jer će ih po drugi put morati pomaknuti u dvanaest uveče. Tog jutra, prvi put, nije pomislio na Nenu Dakonte, već se okretao u krevetu jer nije mogao da zaspi, misleći na lične patnje po kafanama na javnoj pijaci u Kartageni na Karibima gde se okupljaju pederi. Sećao se ukusa pržene ribe i pirinča s kokosom u krčmama na pristaništu gde su pristajali jedrenjaci sa Aruba. Setio se svoje kuće zidova prekrivenih cvetovima dana i noći, gde je sada bilo jedva sedam uveče jučerašnjeg dana i video je svog oca u svilenoj pidžami kako čita novine na svežini terase.

Setio se svoje majke, za koju se nikada ni u koje doba dana nije znalo gde je, svoje majke zavodnice i prostakuše u svečanoj haljini i s ružom iza uveta u sumrak, kako se guši od vrućine u svojim sjajnim tkaninama. Jedne večeri, imao je samo sedam godina, bio je iznenada ušao u njenu sobu i iznenadio je golu u krevetu sa jednim od njenih povremenih ljubavnika. Ta neprilika, o kojoj nikada nisu pričali, stvorila je među njima neki saučesnički odnos koji je bio korisniji od ljubavi. Međutim, on toga nije bio svestan kao ni tolikih strašnih stvari iz svoje usamljenosti jedinca sve do te noći kad se našao vrteći se u krevetu tužne mansarde u Parizu bez ikoga kome bi mogao da ispriča svoju nesreću i sa divljim besom na sebe samog jer nije mogao da odoli želji da ne zaplače.

Bila je to korisna nesanica. U petak je ustao satrven od loše prospavane noći, ali odlučan da sredi svoj život. Odlučio je da silom otvori svoj kovčeg da bi promenio odeću, jer su svi ključevi bili u neseseru Nene Dakonte, zajedno sa većim delom novca i adresarom, u kojem je možda bio broj nekog poznanika u Parizu. U svojoj staroj kafani shvatio je da je naučio da se pozdravlja na francuskom i da zna da zatraži sendvič sa šunkom i kafu sa mlekom. Ali znao je da nikada neće moći da naruči puter i jaja u bilo kom obliku jer to nikada neće moći da izgovori, ali su puter uvek posluživali sa hlebom, a tvrdo kuvana jaja stajala su na vidljivom mestu na šanku i uzimala su se bez pitanja. Sem toga, posle tri dana osoblje se sprijateljilo sa njim i pomagali su mu da se izrazi. Tako je u petak za ručak, dok je pokušavao da sredi misli u glavi, naručio teleći file sa pomfritom i bocu vina. Onda se osetio tako dobro da je zatražio i drugu bocu, popio je do pola i prešao je ulicu s čvrstom odlukom da se silom uvuče u bolnicu. Nije znao gde će naći Nenu Dakonte, ali u njegovom umu učvrstio se sudbinski lik onog azijskog lekara i bio je siguran da će ga naći. Nije ušao na glavna vrata nego na vrata za hitne slučajeve, koja su mu se činila slabije čuvanim, ali nije uspeo da stigne dalje od hodnika u kome mu je Nena Dakonte mahnula rukom. Neki čuvar u mantilu isprskanom krvlju upita ga nešto, ali on ne obrati pažnju na to. Čuvar krenu za njim, ponavljajući uvek isto pitanje na francuskom i na kraju ga zgrabi za ruku s toliko snage da ga je odmah zaustavio. Bili Sančes je pokušao da ga se otrese zahvatom koji je naučio među huliganima, a potom mu čuvar opsova majku na francuskom, zakrenu ruku na leđa vrhunskim zahvatom i ne prestajući po hiljadu puta da mu psuje majku kurvu odnese ga skoro do vrata i onako pobesnelog od bolova izbaci kao džak krompira na sred ulice.

Te večeri, bolan zbog pouke, Bili Sančes poče da odrasta. Odlučio je, onako kako bi to učinila Nena Dakonte, da se obrati svom ambasadoru. Portir u hotelu, koji je uprkos mrzovoljnom izgledu bio veoma uslužan i strpljiv s jezikom, nađe mu broj i adresu ambasade u telefonskom imeniku i zabeleži ih na papiriću. Javila se vrlo ljubazna žena u čijem je sporom glasu bez sjaja Bili Sančes odmah prepoznao govor Anda. Počeo je rekavši svoje puno ime i prezime, ubeđen da će žena ostati zgromljena zbog njegova dva prezimena, ali glas na telefonu se nije promenio. Čuo je kako ponavlja napamet naučenu lekciju da gospodin ambasador nije u svojoj kancelariji i da ga ne očekuje do narednog dana, ali da ga ionako ne bi mogao da primi bez prethodno najavljenog dogovora, a i to samo u posebnim slučajevima. Bili Sančes  je tada shvatio da ni ovim putem neće doći do Nene Dakonte i zahvalio se na informaciji s istom onom ljubaznošću  koju je dobio od nje. Onda je uzeo taksi i otišao u ambasadu.

Bila je na broju 22 na Jelisejskim poljima, u jednom od najboljih pariskih arondismana, ali jedino što je impresioniralo Bilija Sančesa, kako mi je on sam ispričao mnogo godina kasnije u Kartageni de Indias, bilo je sunce, koje je prvi put od njegovog dolaska bilo isto onako jasno kao na Karibima, i Ajfelova kula, koja je nadvisivala grad ističući se na blistavom nebu. Službenik koji ga je primio umesto ambasadora delovao je kao da je upravo preležao neku smrtonosnu bolest, ne samo zbog odela od crnog štofa, zatvorenog grla sa kravatom za pokoru, već isto tako zbog svog uzdržanog ponašanja i potištenog glasa. Razumeo je da je Bili Sančes uznemiren, ali ga je podsetio da se nalaze u civilizovanoj zemlji čija se stroga pravila zasnivaju na najstarijim i najmudrijim kriterijumima, za razliku od divlje Amerike, gde je dovoljno podmititi portira da bi se ušlo u bolnicu.

- Ne, dragi moj momče – reče mu.

Nije bilo druge nego sačekati do utorka, pokorivši se carstvu razuma.

-Na kraju, to su samo još četiri dana – zaključi – u međuvremenu otiđite u Luvr. Vredi truda.

Kad je izašao, Bili Sančes se nađe na trgu Konkord i nije znao šta da radi... Video je Ajfelovu kulu iznad krovova i učini mu se tako blizu da je pokušao da dođe do nje hodajući po obali, ali ubrzo je shvatio da je mnogo dalje nego što mu se to činilo i da, štaviše, menja mesto prelazeći s jednog na drugo. Tako je počeo da misli na Nenu Dakonte i seo je na klupu na obali Sene. Video je kako prolaze šlepovi ispod mostova i nisu mu ličili na brodove već na lutajuće kuće ofarbanih krovova sa prozorima na kojima su bile saksije sa cvećem i žicama sa rubljem koje se sušilo. Dugo je posmatrao nekog nepomičnog pecaroša, s nepokretnim štapom i nepomičnom udicom u reci, i umorio se čekajući da se nešto pomeri sve dok nije počeo da pada sumrak, pa tada odluči da se vrati u hotel. Tek tada mu pade na pamet da ne zna ni ime ni pravac i da nema pojma u kom delu Pariza se nalazi bolnica.

Zahvaćen panikom ušao je u prvi kafić na koji je naišao, naruči konjak i pokuša da sredi misli. Dok je razmišljao, video je samog sebe umnoženog mnogo puta i pod raznim uglovima u brojnim ogledalima na zidovima, osetio se preplašenim i usamljenim i prvi put od svog rođenja pomisli na stvarnost smrti. Ali već sa drugom čašicom se osetio bolje i pade mu na um proročka misao da se vrati u ambasadu. Potražio je papirić u džepu da se podseti imena ulice i otkri da su na poleđini odštampani ime i adresa hotela. Teško mu je palo to iskustvo tako da za vikend nije nikuda izašao osim da jede i preparkira auto na odgovarajući trotoar. Tri dana je bez prestanka padala sitna, prljava kiša, ista kao onog dana kad su stigli. Bili Sančes, koji nikada nije pročitao nijednu knjigu do kraja, sada požele da ima neku da se ne dosađuje ispružen na krevetu po ceo dan, ali jedine koje je našao u koferima svoje žene nisu bile na španskom nego na drugim jezicima. Tako je nastavio da čeka utorak i posmatra paune umnožene na zidnim tapetama, ne prestajući ni trena da misli na Nenu Dakonte. U ponedeljak je malo sredio sobu misleći na to šta bi ona rekla da je nađe u takvom neredu i tek tada otkri da je bunda od vizona uprljana sasušenom krvlju. Proveo je posle podne perući bundu mirisnim sapunom koji je pronašao sve dok mu nije uspelo da bude ponovo onakva kakva je bila kad su je doneli u avion u Madridu.

Utorak osvanu turoban i leden, ali bez kišice, i Bili Sančes je ustao u šest i čekao na vratima bolnice zajedno s mnoštvom rođaka drugih bolesnika natovarenih poklonima i buketima cveća. Ušao je s gomilom noseći ispod ruke bundu od vizona, ne pitajući ništa i bez ikakve predstave gde bi mogla da bude Nena Dakonte, ali znao je da mora pre svega da nađe lekara Azijata. Prošao je kroz vrlo veliko unutrašnje dvorište sa cvećem i srebrnim pticama, a sa strana su bili bolesnički paviljoni : žene na desnoj, muškarci na levoj strani. Idući za posetiocima on uđe u paviljon za žene. Vide dugi niz bolesnica kako sede na krevetima u nekakvim bednim bolesničkim spavaćicama, a bile su osvetljene velikim svetlom koje je dopiralo s prozora i čak je pomislio da je sve to veselija nego što je moglo da izgleda spolja. Došao je do kraja hodnika i onda je ponovo prošao njim suprotnim smerom sve dok se nije uverio da nijedna od bolesnica nije Nena Dakonte. Onda je ponovo prošao spoljašnjim prolazom gledajući kroz prozore u muške paviljone sve dok mu se ne učini da je prepoznao lekara koga je tražio.

Zaista je to bio on. Stajao je s drugim lekarima i nekoliko medicinskih sestara, pregledajući nekog bolesnika. Bili Sančes uđe u paviljon, odmače jednu od sestara iz grupe i stade pred Azijata, koji se naginjao nad bolesnika. Pozva ga. Lekar podiže svoje tužne oči, razmisli malo, a onda ga prepoznade.

- A gde ste vi, dođavola, nestali ? – reče.

Bili Sančes se zaprepastio.

- Bio sam u hotelu – reče – ovde iza ćoška.

Onda je saznao. Nena Dakonte je umrla iskrvarivši u 7.10 uveče u četvrtak 9.januara, posle sedamdeset sati bezuspešnog truda najboljih francuskih stručnjaka. Sve do poslednjeg trenutka bila je smirena i pri svesti i davala je uputstva da potraže njenog muža u hotelu Placa Atene, gde su imali rezervisanu sobu, dala je potrebne podatke da stupe u vezu sa njenim roditeljima. Ambasada je obaveštena u petak hitnim telegramom dok su roditelji Nene Dakonte već leteli prema Parizu. Ambasador se lično pobrinuo za formalnosti oko balsamovanja i pogreba i ostao je u vezi sa Policijskom prefekturom Pariza ne bi li pronašli Bilija Sančesa. Hitan poziv s njegovim ličnim podacima bio je prenošen od petka u noći do nedelje uveče preko radija i televizije i za tih četrdeset sati on je bio najtraženiji čovek u Francuskoj. Njegova slika pronađena u neseseru Nene Dakonte bila je izložena na javnim mestima. Pronašli su tri ista modela „bentlija“ kabrioleta, ali nijedan nije bio njegov.

Roditelji Nene Dakonte bili su stigli u subotu posle podne i čuvali su telo u bolničkoj kapeli nadajući se do poslednjeg časa da će se pronaći Bili Sančes. I njegovi roditelji su takođe bili obavešteni i bili su spremni da polete za Pariz ali su onda odustali zbog zbrke s telegramima. Sahrana je obavljena u nedelju u dva posle podne, na samo dve stotine metara od mračne hotelske sobe gde je Bili Sančes umirao od usamljenosti i ljubavi prema Neni Dakonte. Godinama kasnije službenik koji je sa njim razgovarao u ambasadi rekao mi je da je on primio telegram jedan sat pošto je Bili Sančes otišao i da ga je tražio po barovima Fobur Sen Onorea. Priznao mi je da nije obratio veliku pažnju kad ga je primio jer nikad ne bi pomislio da taj momak s obale, ošamućen novotarijama Pariza, koji je tako šašavo nosio jaknu od jagnjeće kože, mogao da ima tako slavno poreklo. One iste noći u nedelju, kad se uzdržavao da ne zaplače od besa, roditelji Nene Dakonte odustali su od dalje potrage i odneli su balsamovano telo u metalnom sanduku, a oni koji su uspeli da je vide ponavljali su tokom mnogih godina kasnije da nikada nisu videli lepšu ženu, ni živu ni mrtvu. I kad je Bili Sančes najzad ušao u bolnicu u utorak ujutro, sahrana je već bila obavljena na tužnom groblju La Manga, na nekoliko metara od kuće u kojoj su otkrivali prve ključeve sreće. Azijski doktor koji je obavestio Bilija Sančesa o toku tragedije hteo je da mu da tablete za smirenje u bolničkoj sali, ali ih je on odbio. Otišao je ne oprostivši se, nemajući za šta da se zahvali, misleći da jedino što pre treba jeste da pronađe nekoga koga će razbiti na komade udarajući ga lancem, da bi se osvetio za svoju nesreću. Kad je izašao iz bolnice nije ni primetio da sa neba pada sneg bez tragova krvi, a nežne i prozirne pahuljice ličile su na perca golubova, i da se na pariskim ulicama oseća dah slavlja, jer je to bio prvi veliki sneg posle deset godina.

1976.

Gabrijel Garsija Markes – Dvanaest priča iz tuđine

Prevod sa španskog Valerija POR

I izdanje –Gornji Milanovac: Dečije novine, 1999

---

[1] Franc. „Sranje, odlazite !“