Странице

уторак, 04. септембар 2012.

Brankovo pismo




Duane Michals


Dragi prijatelju,



Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada neću više oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije neki puki ljubavni jad. Ili, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je za mene bila zaštitni omotač od moje metafizičke studeni. Bez nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko sa njima da me pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao. Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali ja sam tek sa Njom postao pesnik tj. Onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako, ja sam onaj što se igrao sa vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši Nju, ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: »Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik« Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. 

Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Branko



p.s.

Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, itd. Ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenljive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.

Ponoć je. Doviđenja.

Želi ti sve najbolje




Branko


Нема коментара:

Постави коментар