Странице

четвртак, 12. септембар 2013.

INFERNO, I, 32



Od jutarnjeg do večernjeg sumraka jedan leopard, poslednjih godina XII stoleća, gledao je drveni pod, uspravne gvozdene šipke, uvek druge ljude i žene, jedan veliki zid i možda kameni slivnik sa suvim lišćem. Nije znao, nije mogao znati, da žudi za ljubavlju i svirepošću, toplim zadovoljstvom komadanja mesa i vetrom koji donosi miris divljači, ali nešto ga je mučilo i bunilo se u njemu, pa mu se Bog javi u snu: "Živiš i umrećeš u ovoj tamnici da bi te jedan čovek koga znam video određeni broj puta i da te ne bi zaboravio i stavio tvoj lik i simbol u pesmu koja zauzima tačno određeno mesto u toku sveta. Stradaš u zatočeništvu, ali si dao jednu reč pesmi." Bog, u snu, prosvetli nerasudnost zveri i ona razumede razloge i prihvati svoju sudbinu, ali kada se probudila, u njoj je ostala samo neka nejasna pomirenost sa sudbinom, hrabra neukost, jer mehanizam sveta je suviše složen za prostodušnost divlje zveri.
Godinama kasnije Dante je umirao u Raveni neoslobođen krivice i sam kao i bilo koji drugi čovek. U jednom snu Bog mu otkri tajnu svrhu njegovog života i truda; Dante, zadivljen, saznade najzad ko je i blagoslovi svoja iskušenja. Predanje kaže da je, kada se probudio, osetio da je bio dobio i izgubio nešto beskrajno, nešto što nikada neće moći da povrati pa čak ni nazre, jer mehanizam sveta je previše složen za prostodušnost ljudi.

Horhe Luis Borhes

Нема коментара:

Постави коментар