Странице

петак, 06. децембар 2013.

Laku noć



Jakovu


Sunce tone, dan se kloni;
U daljini zvono zvoni,
Studeni mu dršće glas.

Vjetar huji, i sve jače
Po obali drvlje plače
I žalosno gleda nas.

Što mi 'vako duša grca?
Ovaj nemir i bol srca
Kada će mi, draga, proć?

Vjetar huji kroz tegobu, -
Hoćeš li mi doći grobu?
Sunce tone... Laku noć!



1904.


Aleksa Šantić



U dirljivoj izvedbi Himza Polovine :




среда, 13. новембар 2013.

samo pesnici.....

Kad sam je drugi put video rekao sam:
"Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu."
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme.
Brinuo sam o vremenu, pisao svim meteorološkim stanicama.
Svim poštarima svim pesnicima a naročito sebi.
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat,
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noći sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
Tu ženu sa dve senke,
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime.
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
"Gospodjice osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne?"
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i lične ljubavnike.
Volim je više no što mogu da izdržim,
Više od mojih raširenih ruku,
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila.
Moj snu, kao asfalt izbušen njenim štiklama,
Noći, za mene sve duža bačena izmedju nas,
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje.
Moje su uši pune njenog karmina,
Te providne te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta.
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave
Sumo vremena, sumo ničega, ljubavna sumo,
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rodjenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu,
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao.
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje vazduha,
Radnice popodne na tudjem balkonu,
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon,
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava.
O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni,
O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima.
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge.
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju.
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj glavi,
Taj andjeo, isprljan suncem list vode, list vazduha,
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju.
O sunce nadjeno medju otpacima...
Zuje uporednici kao telegrafske žice,
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu,
I mrtve ih krila godinama zadržavaju u visinama
Kao što mene njena obećanja održavaju u životu.
O siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno djubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio.
Kuća, ništavilo na svim prozorima,
Sve je dignuto u vazduh.
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.


Matija Bećković

петак, 13. септембар 2013.

Il pleut


Pada kiša, iz zbirke pesama Kaligrami Gijoma Apolinera, u kojima naročit raspored slova i redova reči dočarava predmet pesme.



 *
 Il pleut

Il pleut des voix de femmes comme si elles étaient mortes même dans le souvenir C’est vous aussi qu’il pleut, merveilleuses rencontres de ma vie ô gouttelettes
et ces nuages cabrés se prennent à hennir tout un univers de villes auriculaires
écoute s’il pleut tandis que le regret et le dédain pleurent une ancienne musique
écoute tomber les liens qui te retiennent en haut et en bas

It’s Raining

It’s raining women’s voices as if they had died even in memory
And it’s raining you as well marvelous encounters of my life O little drops
Those rearing clouds begin to neigh a whole universe of auricular cities
Listen if it rains while regret and disdain weep to an ancient music
Listen to the bonds fall off which hold you above and below


четвртак, 12. септембар 2013.

INFERNO, I, 32



Od jutarnjeg do večernjeg sumraka jedan leopard, poslednjih godina XII stoleća, gledao je drveni pod, uspravne gvozdene šipke, uvek druge ljude i žene, jedan veliki zid i možda kameni slivnik sa suvim lišćem. Nije znao, nije mogao znati, da žudi za ljubavlju i svirepošću, toplim zadovoljstvom komadanja mesa i vetrom koji donosi miris divljači, ali nešto ga je mučilo i bunilo se u njemu, pa mu se Bog javi u snu: "Živiš i umrećeš u ovoj tamnici da bi te jedan čovek koga znam video određeni broj puta i da te ne bi zaboravio i stavio tvoj lik i simbol u pesmu koja zauzima tačno određeno mesto u toku sveta. Stradaš u zatočeništvu, ali si dao jednu reč pesmi." Bog, u snu, prosvetli nerasudnost zveri i ona razumede razloge i prihvati svoju sudbinu, ali kada se probudila, u njoj je ostala samo neka nejasna pomirenost sa sudbinom, hrabra neukost, jer mehanizam sveta je suviše složen za prostodušnost divlje zveri.
Godinama kasnije Dante je umirao u Raveni neoslobođen krivice i sam kao i bilo koji drugi čovek. U jednom snu Bog mu otkri tajnu svrhu njegovog života i truda; Dante, zadivljen, saznade najzad ko je i blagoslovi svoja iskušenja. Predanje kaže da je, kada se probudio, osetio da je bio dobio i izgubio nešto beskrajno, nešto što nikada neće moći da povrati pa čak ni nazre, jer mehanizam sveta je previše složen za prostodušnost ljudi.

Horhe Luis Borhes

субота, 29. јун 2013.

Oblake, divne oblake



"Koga najviše voliš, zagonetni čoveče, reci? Oca ili majku, sestru ili brata?"
"Nemam ni oca ni majke, ni sestre ni brata."
"A prijatelji?"
"Do dana današnjega nisam upoznao smisao ove reči."
"A domovina?"
"Ne znam na kojoj je širini smeštena."
"Lepota?"
"Rado bih je voleo da je boginja besmrtna."
"Zlato?"
"Mrzim ga kao što je vama mrzak Bog."
"Pa šta onda voliš, neobični stranče?"
"Volim oblake... što prolaze, tamo... divne oblake!"


Šarl Bodler

среда, 27. март 2013.

Љубавна

Она је присутна на мојим трепавицама
И њене косе су у мојој коси,
Она облике мојих руку носи
И има мојих очију боју и пламен,
Она урања у моју сенку
Као у небо камен.

Њене очи су увек отворене
И због тога не могу да заспим.
Јарка светлост њених снова чини
Да се испаре сунце у висини,
Да се смејем и плачем док смех је све већи,
И да говорим а немам шта рећи.

Пол Елијар


*

L'amoureuse

Elle est debout sur mes paupières
Et ses cheveux sont dans les miens,
Elle a la forme de mes mains,
Elle a la couleur de mes yeux,
Elle s'engloutit dans mon ombre
Comme une pierre sur le ciel.

Elle a toujours les yeux ouverts
Et ne me laisse pas dormir.
Ses rêves en pleine lumière
Font s'évaporer les soleils
Me font rire, pleurer et rire,
Parler sans avoir rien à dire.

Paul Eluard

субота, 05. јануар 2013.

Znak

"Priča počinje na recepciji jednog hotela u Buenos Airesu gde sam svirao koncert.

Dolazim u hotel, portir mi daje ključ i kaže: "Imam i jednu kovertu za vas". Otvorim je i vidim unutra moju omiljenu knjigu - Alehandra, mog omiljenog pisca, jednog od najvećih latino-američkih pisaca, Ernesta Sabata. I to moje najomiljenije izdanje sa Borhesovim predgovorom. Otvorim knjigu, tražim od koga je, i nađem rukom pisano pismo koje kaže:

"Zahvaljujemo Vam za prelepu muziku koja me je često spasila depresije. Žao mi je što sutra neću moći da dođem na Vaš koncert - slavim 94. rođendan i ne osećam se dovoljno snažnim za izlazak" Potpis: Ernesto Sabato.

A evo pisma koje sam velikom čoveku napisao isto popodne:

"...Čim sam juče primio Vaše pismo upitao sam se : "Bože, da li je ovo znak?"

Vojsku sam služio u pešadiji, u kasarni blizu bugarske granice. Kao i sve velike kasarne u to vreme u Jugoslaviji, i ova je imala biblioteku. Bila je to velika kasarna sa velikom bibliotekom, jer je pravilo bilo: po ne znam koliko knjiga na ne znam koliko vojnika i oficira. Iz biblioteke je, naravno, kao i sve kod nas, bilo pokradeno sve što valja. Kada sam ja došao da služim vojsku, u biblioteci su u praznim rafovima još bila samo sabrana dela Maršala Tita, sabrana dela Karla Marksa i Lenjina, od Dostojevskog su ostale samo dve knjige Pisama, zatim bila je jedna knjiga Čehovljevih Kratkih priča, Gombrovičev dnevnik, jedna knjiga Vargasa Ljose i ... Alehandra Ernesta Sabata. Ja sam ukrao - Alehandru. Kada sam završio vojsku, jedina stvar koju sam zadržao bila je ta knjiga, to malo čudo koje mi se dogodilo u toj izgubljenoj godini života. I u civilu je Alehandra nastavila svoj život u mojoj biblioteci u Sarajevu. Često sam je pozajmljivao prijateljima.

Onda je u Sarajevu izbio rat. Kuću su mi opljačkali i - sa svim ostalim stvarima nestao je i jedini predmet koji sam ja ukrao: Vaša Alehandra"

Otada ne skupljam knjige. Život je dovoljno dug da se dvaput iznova započne , ali nije dovoljno dug da se dvaput napravi biblioteka. Ali..Da li je ovo ipak znak, Bože?"

Goran Bregović